Дан примирја, 11. новембар, обележава се као вид сећања на окончање Првог светског рата, најразорнијег који је свет до тада видео, са око 17. милиона милиона мртвих, при чему је посебно тешко страдала Србија.
Тог дана, 11. новембра 1918. године, у раним јутарњим сатима, у железничком вагону у Франкпорту, код Компијења, у Француској, представници Немачке потписали су примирје које је на снагу ступило у 11.00 сати по средњоевропском времену.
Био је то завршни чин Првог светског рата, започетог четири године раније, јула 1914. нападом Аустроугарске на Србију.
Примирје потписано 11. новембра 1918. подразумевало је обуставу непријатељстава, повлачење немачких формација на источну обалу Рајне, савезничку окупацију Рајнске области, предају немачке ратне технике, као и ослобађање заточених или интернираних. Поморска блокада Немачке је настављена а разрада опсега репарација остављена је за стручна тела. Надаље, примирје ће бити продужавано до коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године. Немачке савезнице Бугарска, Турска и Аустроугарска, капитулирале су нешто раније.
Пробој Солунског фронта покренуо слом немачких савезника
Пошто су Срби пробили Солунски фронт, средином септембра 1918. уследио је распад тог бојишта и Бугарска је капитулирала 29. септембра, да би потом то учинила и Турска, а затим 3. новембра Аустроугарска.
Поразу централних сила претходила је тешка криза, последица дугогодишњег исцрпљујућег рата, у Немачкој је владала глад, а крајем рата и епидемија шпанске грознице, а у Аустроугарској и општа нестабилност, масовна дезертерства, уз процес распада Монархије пошто је на више места проглашено отцепљење.
На фронту, Немци су поражени код Амијена, августа 1918. када је због напредовања савезничких снага на Западном фронту у Берлину завладала паника.
Влада у Берлину, у драматичним околностима, обраћа се притом Вудроу Вилсону, председнику САД, поруком која је нудила преговаре о условима престанка ратних дејства на основу његових Четрнаест тачака. Основа Вилсонове прокламације била је право самоопредељења народа.
Претходно, у штабу немачке Врховне команде на тлу окупиране Белгије, дошло се до закључка да је даља борба безизгледна. Генерал Ерих Лудендорф изјавио је крајем септембра цару Вилхелму II да је пробој немачких линија вероватан, предлажући понуду примирја.
Потом, у Немачкој крајем октобра избија побуна, 29/30. октобра у луци Вилхелмсхафен, која се брзо ширила, па је цар Вилхелм абдицирао 9. новембра, да би се наредног дана запутио у егзил, у Холандију.
Нови канцелар принц Максимилијан од Бадена на ту позицију доспева 3. октобра, са очекивањем да Немачку поведе ка миру. Управо он је 9. новембра прогласио обарање монархије, да би се потом повукао са позиције канцелара у корист социјалдемократе Фридриха Еберта.
Владе Француске, Британије и Италије иако несагласне са Вилсоновом идејом самоопредељења народа, 5. новембра постижу сагласност да преговоре о примирју започну.
Немачкој дата 72 сата да прихвати услове примирја
Делегација Немачке, под вођством Матијаса Ерцбергера отпутовала је пут Француске 6. новембра, да би преговори о условима примирја започели два дана потом, 8. новембра.
Немцима су заправо предати захтеви, услови примирја, уз рок од 72 сата за потписивање. Маршал Фердинанд Фош који је углавном обликова текст примирја, током преговора се појавио у свега два наврата.
После мањих корекција примирје је усаглашено у 5.00 а потписано до 5.20, да би на снагу ступило у 11.00, 11. новембра 1918.
Потписници су били, са савезничке стране маршал Фердинанд Фош и британски лорд адмирал Рослин Вемис. Од представника Немачке, Матијас Ерцбергер, политичар, Алфред фон Оберндорф, дипломата, генерал Детлиф фон Винтерфелдт и капетан Ернст Ванслов.
Тим чином, ратна дејства су обустављена у Европи, али су понегде потрајала још извесно време, као у Источној Африци на простору Тангањике и Северне Родезије, током још две седмице.
Чак и тог дана, 11. новембра 1918. до 11.00 када је примирје ступило на снагу, на фронту је погинуло 2.738 лица.
Током Првог светског рата, погинуло је више од 17 милиона особа, међу њима нешто више на страни Антанте. Непуних десет милиона биле су војне жртве, остало цивили.
Колико је Србију коштао Први светски рат
Сразмерно величини земље и бројности популације најтрагичније су биле последице по Србију.
Меморандум Делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919. садржи наводе да је Србија је до октобра 1915. мобилисала 707.343 лица, односно 24 одсто популације или 40 процената мушког становништва.
По истом извору, укупни губици Србије били су 1.247.435, односно 28 процената популације из 1914. Војних губитака је било 402.435, а цивилних 845.000.
Царства су нестала, а Европа добила нове границе
Исход Првог светског рата довео је до нестанка Аустроугарске, која је и започела Светски рат нападом на Србију, а обликоване су нове националне државе Аустрија и Мађарска.
Немачка је изгубила делове територије на истоку у корист Пољске, Алзас и Лорена су враћени Француској а одузете су јој и све колоније, Тангањика, Камерун, Југозападна Африка, Того, као и Нова Гвинеја. Турска је изгубила поседе на Блиском истоку, да би одлучношћу Кемала Ататурка једва избегла да и сама буде распарчана.
Руско царство је нестало као последица револуција у тој земљи, фебруара и октобра/новембра 1917. да би Совјетска Русија из рата иступила крајем те 1917. а коначно сепаратним миром у Брест Литовску, марта 1918.
На рушевинама несталих империја обликоване су нове националне државе Чехословачка, Пољска, Финска, Естонија, Летонија, Литванија, а Италија, Румунија, Данска, добиле су територијална увећања, као и Јапан на Пацифику, па и Португалија у Африци.
У Београду, регент Александар Карађорђевић, прогласио је 1. децембра 1918. формирање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије, што је тада доживљено као пуно остварење националних идеала.
У савременој Србији, Дан примирја је државни празник.