Поред богате историје, данашња Русија, а некада Совјетски Савез, може се похвалити и бројним мистеријама и тајнама, које су откривене и неколико деценија касније. Због чега се руска власт толико трудила да сакрије све што се није уклапало у слику идеалног совјетског живота, којим се методама служила и како им је полазило за руком да од читавог света сакрију, на пример, ужасну нуклеарну катастрофу или град са близу сто хиљада становника? Доносимо вам четири најинтересантније тајне Совјетског Савеза и приче о томе како су откривене.
Горка судбина непознатог астронаута чувана у тајности 26 година
Хладни рат између СССР и Запада диктирао је услове и у свим другим сегментима индустрије и целокупном животу, а таква позиција није изузимала ни космонаутику, у којој су се СССР и САД такмичиле ко ће у космос први послати човека. Све информације о истраживањима која су се одвијала на том пољу, као и имена астронаута који су се за лет припремали скоро три деценије, Совјетски Савез је држао је "под кључем". То је важило и за Валентина Бондаренка, пилота који је био један од чланова космичког одреда СССР. Валентин је 1960. године био одабран за учешће у припреми за космички лет и био је четврти од 29 астронаута који су се нашли на списку. Нажалост, свој лет није дочекао - приликом једног од тренинга који је подразумевао десетодневни боравак у комори под притиском, судбина се поиграла са њим: током редовног медицинског прегледа Бондаренко је направио фаталну грешку и ватни туфпер натопљен алкохолом само бацио. Тупфер је пао директно на врелу ринглу и плануо, а будући да је у комори под притиском ваздух био већински сачињен од кисеоника, пламен се проширио невероватном брзином и прогутао Валентина. Нажалост, спасиоци нису стигли на време да га извуку из коморе, преминуо је у болници од последица опекотина које су захватиле 98 процената његовог тела. Деветнаест дана касније, у космос је полетео Јуриј Гагарин…
Киштимска хаварија 1957. године
У страхотној нуклеарној катастрофи која се догодила на југу Совјетског Савеза, недалеко од града Киштим, 1957. године, остатак света сазнао је чак 20 година касније! Снажна експлозија догодила се у цилиндричном резервоару у коме су се налазили радиоактивни остаци, а који је био направљен од нерђајућег челика и прекривен бетоном. Конструкција резервоара од самог почетка била је таква да је у случају било какве потребе за ремонтом то било једноставно неизводљиво, инжењери су били убеђени да за тиме неће бити ни потребе, будући да је толико труда уложено у његову израду.
Ипак, крајем септембра те 1957. године, расхладни системи почели су да отказују, а инжењери су проценили да је најбоље да их само искључе. Неколико дана касније догодила се експлозија која је резервоар од 80 кубних метара нуклеарног отпада разнела на најситније комаде. Јачина детонације избацила је честице нуклеарног отпада у ваздух, а већ 12 часова након експлозије градови Свердловске, Чељабинске и Тјуменске регије биле су прекривене токсичним честицама - захваћена територија била је површине преко 200 хиљада квадратних километара. Укупна штета никада није процењена до краја, а као резултат катастрофе разрушени су домови преко 10.000 људи, док је од полседица радијације страдало преко 300.000 душа.
Специјалне службе САД о трагедији су сазнале неколико година касније, али будући да су сви били у страху и имали негативно мишљење о нуклеарним испитивањима, ово је вешто заташкано, све док 1976. године за медије није проговорио један совјетски емигрант. СССР је, пак, потврдила ове наводе тек неколико година након експлозије у Чернобиљу.
Совјетски екраноплан - "монструм"међу летелицама
Непрестане трке наоружања, које су започете са завршетком рата, дала је ветар у леђа инжењерима и пројектантима Совјетског Савеза, а један од таквих пројеката била је и израда Екраноплана. Средином шездесетих година прошлог века, амерички сателит-шпијун успео је да направи неколико снимака још увек незавршеног совјетског хидроплана - Американци су остали затечени његовим габаритима, будући да у САД ни једна летелица није била ни приближних димензија. Ипак, величина није била једино што их је оставило у чуду, амерички експерти из области авијације тврдили су да са таквим распоном крила летелица неће моћи да се подигне са земље, а мотори који су постављени ближе кокпиту дословно су их "бацали у ребус".
Испоставило се да је тајни објекат био Каспијски Морски Монструм - екраноплан, који је био мутант авиона и брода и могао да лети тик изнад површине воде. Процес пројектовања и склапања овог "чудовишта" били су максимално поверљиви, као и назив саме летелице, а за реализацију пројекта из буџета су се издвајале астрономске своте новца. Претпоставка је била да би овакви "монструми2 могли да превозе војнике, тенкове и сву неопходну опрему брзином од чак 500 километара на час и да притом буду невидљиви на радару. Његове димензије заиста су биле задивљујуће чак и за данашње појмове - један једини завршен екраноплан био је чак два и по пута дужи од Боинга! Након испитивања која су трајала пуних 15 година, екраноплан је пуштен у експлоатацију, а уништен је 1980. године у једној од несрећа. Тајне ове летелице Американци су разоткрили тек након распада СССР.
Градови којих нема ни на једној мапи света - од укупно 42, у 15 је и данас забрањен улаз
У совјетско време постојали су градови који нису били обележени ни на једној мапи Русије или света, а о чијем су постојању знали само њихови становници. Титулу "тајни" такви градови дуговали су ономе што се у њима налазило: тајним објектима од државне важности. Улазак у такав један град "обичном смртнику" био је забрањен.
По правилу, градови су се називали по регији у којој су се налазили, а поред назива додавао се и број, на пример Пенза-19. Такав систем омогућавао је да се прикрију хаварије које су се у њима дешавале, попут нуклеарне катастрофе која се догодила у Чељабинску-65 (Озерск). Ипак, живот у таквим градовима имао је и своје плусеве: снабдевање свим животним потрепштинама било је на највишем нивоу, а производи који су широм Русије били дефицитарни, овде су се могли наћи у слободној продаји. Поред тога, ниво криминала био је једнак нули.
Сваки од тајних градова имао је неку своју специфичност, на пример, у Загорску-6, налазио се Институт за вирусологију, у Арзамасу-16 производило се и испитивало нуклеарно оружје, док се у Свердловску-45 одвијало обогаћивање урана. Касније, поједини градови дозволили су улазак најближих чланова породица њиховим становницима, али контроле су и даље биле на највишем нивоу. Према расположивим подацима, у Совјетском Савезу постојала су 42 тајна града, од којих је 15 и данас затворено за посете.