Бол који се осећа приликом вежбања је другачији за свакога - некоме прија и активно га покушава добити, док некима није омиљени део тренинга, али верују да је неопходан и да потврђује да ће се силни труд исплатити. Ипак, да ли је велика непријатност заиста једини знак да је тренинг ефикасан?
Многи тренери и стручњаци верују да све зависи од појединца, то јест од његових фитнес циљева, способности и напретка. Неколико професионалних тренера је за "Гардијан" изјавило да је за почетак најважније знати која је права сврха тренинга.
На пример, они који желе да побољшају кардио вежбе, кондицију или се чак припремају за маратон, не би требало да се исрцпљују по сваку цену. Умерено трчање или ход, правилно дисање и концентрација могу бити довољни, поготово за почетнике. Наравно, постоји тренутак када тренинг постане исувише лаган, али тек тада долази време за појачавање брзине/интензитета.
"Важно је да повремено себи отежавамо тренинг, али да то буде постепено и контролисано. Чак и професионални атлетичари тренирају под контролом. Добро трчање није оно које наводи на повраћање, као што се може видети на друштвеним мрежама," рекао је Стив Магнес, професионални тренер атлетике.
Осим што су бољи за целокупно здравље, дужи и умерени тренинзи ће лакше припремити тело за нове и веће фитнес изазове. Међутим, како је потребно приступити вежбама снаге, када делује као да је што више напора то је боље?
Постоје две ставке које се морају разматрати - снага и дефиниција мишића. Стручњаци сматрају да, за оне који желе да раде на сопственој снази и издржљивости, најбоље је радити краће серије вежби, али са више отпора (тежим теговима). Тада није потребно осећати бол и гурати тело до самих граница, већ испратити препоручен број репетиција и обраћати пажњу на форму, односно њихово извођење. Важно је освестити рад мишића и имати добру концентрацију, што се може временом "увежбати", заједно са телом.
Што се тиче раста мишића, препоручено је ићи до границе и осетити одређену непријатност (када тело крене да "гори"), али опет, радити до потпуног отказивања мишића не мора значити да је тренинг више ефикасан, него као када се зауставља приликом "пријатног бола". Другим речима, потребно је вежбати скоро до границе, прегурати још само мало, па затим престати.
Многи тренери верују да клијенти желе болове и непријатност током вежбања, јер сматрају да "без муке нема науке", поготово у свету фитнеса, који се често рекламира као изуетно узбудљив и динамичан. Ипак, доводити себе до мучнине не мора бити једини показатељ доброг вежбања.
"Циљ је да се моји полазници осећају енергично и задовољно након тренинга. Знам да, када се концентришу на форму и квалитет покрета, буду много срећнији својим напретком и изгледом," изјавио је Арон Јан, тренер тајландског бокса.
Када није неопходно исцрпети тело, зашто толико људи воли да себе гура до краја својих граница? Могуће је да је у питању значајан психолошки ефекат: 'Ако сам ово успео, следећи пут могу још више'. Ипак, неопходно је познавати сопствене способности, границе и издржљивост, како би се избегавале повреде. Такође, превише интезиван тренинг и форсирање тела може довести до немогућности обављања вежби на правилан начин, што умањује резултате и доводи до разочарења.