Пре неколико векова, прикази нагих тела у уметничком раду су могли окончати каријеру уметника. Данас, такви мушки и женски актови спадају у неке од најпрефињенијих облика уметности.
Ипак, Микеланђелова статуа Давида проглашена је "порнографским садржајем" у Флориди, након што се родитељ ученика једне школе побунио против приказивања дела ђацима, због представе нагог мушког тела. Одлука многима делује сулудо, поготово ако упоредимо статуу са многим делима настала вековима након Давида.
Свет уметности је пун ексцентрика, занимљивих прича и анегдота из којих је настало на хиљаде иновативних, неконвенционалних и контроверзних радова. Неки од најпознатијих и најшокантнијих дела модерног доба су:
"Сталак за шешир, сто и столица", Ален Џоунс, 1969
Британски поп-уметник био је на мети многих критичара када је представио своје скулпутре жена, које су позициониране и "служе" као намештај. Многи су сматрали да је рад шовинистички, а једном приликом су актвисти полили киселину по "Столици", тако да се њено лице поптуно истопило.
Џоунс је објаснио да рад није приказ сцене, већ су фигуре "Алат за слику или скулптуру. Није приказ одређених особа, већ психолошка конструкција."
Публика је негодовала и оштро критиковала дело, поготово због феминистичких покрета који су почели да се развијају седамдесетих. Многи су сматрали да је Џоунс једноставно престрављен идејом жена и да су скулптуре које их престављају као предмете, доказ његове несигурности. Један критичар уметности је 2004. године дао свој осврт:
"Више од три деценије касније, овај рад и даље проузрокује јаке емоције и испитује сексуалност и психологију посматрача, без обзира на године, пол или животно иксуство. Али неколико тренутака размишљања би било довољно да појединац схвати да је дело само манифестација фантазије и маште, као и да се исмевају очекивања мушкараца."
"Уметников измет (Merda d'artista)", Пјеро Манцони, 1961
Италијанска уметност се најчешће асоцира са делима као што су "Тајна вечера", "Венера", Дуомо у Милану и на стотине других, који чине велики део историје уметности Запада. Међу наведеним "префињеним" делима, налази се и авангардни рад Пјера Манцонија. "Уметников измет" се састоји од деведесет конзерви, напуњене ауторовим изметом. Манцони је пријатељу написао:
"Волео бих да сви уметници продају своје отиске прстију или одрже такмичења, како би видели ко ће нацртати најдужу линију или да продају свој измет у конзервама. Отисак прста је једини део личности који се може прихватити: али, ако колекционари желе нешто веома интимно, онда је то уметников измет, али да је заиста његов."
Многе конзерве су се продавале за стотине хиљада долара на аукцијама у протеклим деценијама. Пошто би вредност дела опала када би се конзерве отвориле, нико до сада није могао да провери шта се заиста налази у унутрашњости.
"Избрисан цртеж де Кунинга", Роберт Раушенберг, 1953
Амерички уметник Робер Раушенберг је замолио свог пријатеља, апстрактног експресионисту Виљема де Кунинга, да му дозволи да избрише његов цртеж и представи га као дело за себе. Желео је да сазна да ли се уметност може добити не само креирањем, већ и брисањем (одузимањем).
Дело је бели папир на коме се могу видети благи трагови избрисаног цртежа, који посматрача наводи да одлучи да ли се рад без приказа уопште може назвати радом, какву улогу има сам процес настанка одређеног дела, као и да ли "негативни" простор има свој значај.
"Ја", Марк Квин, 1991
Сваких пет година, у трајању од пет месеци, британски уметник Марк Квин би исцедио пет литара крви и испунио провидне, замрнуте калупе свог лица. Добијено је дело за које се може рећи да је заиста део уметника. Испрва је био критикован и називан "вампирским", али аутор је претворио наизглед морбидно дело у универзални приказ пролазности.
Процес и резултат представљају јаку симболику, јер је Квин почео да прави скулптуре када је био алкохоличар. Желео је да представи зависност, као што скулптуре зависе од фрижидера који их одржава "свежим". Сваких пет година се додаје још један наратив, тако да су скулптуре приказ аутопортрета/човека који се непрестано мења.
"Дрво", Пол Макарти, 2014
Инсталација на надувавање, висока 24 метра, била је изложена само два дана у Паризу, док је посматрачи и пролазници нису поптуно вандализовали и испумпали. Требало је да представља велико божићно дрво. Јавности се није допала очигледна асоцијација на секс-играчку, а аутор је изјавио да је то била његова шаљива намера.
Скулптура је била контроверзна тема, а приликом постављања, особа са улице, која је посматрала процес, ошамарила је аутора због великог огорчења на рад. Продавци секс-играчака су наводно имали много више муштерија након овог скандала. Две године касније, инсталација је поново постављена на ранчу у Америци, где су посетиоци били одушевљени апсурдним делом.