Након што људи прекину токсичан однос, често почну да анализирају када су стварно схватили да је постало превише исцрпљујуће. Ипак, никада није у питању само један пресудан тренутак, већ се негативна искуства нагомилавају, све док заиста не понестане исувише болно. Међутим, пре него што се деси таква врста процене, скоро свако прави бројне изговоре када их блиска особа повређује.
Разлог може бити зато што је у питању члан породице, партнер или близак пријатељ, па раскидање односа делује готово немогуће. Неки од најчешћих механизама одбране (који нам више штете, него помажу) су:
Рационализација - Многи ће почети да анализирају понашање друге особе, у нади да ће боље "разумети" како је дошло до непријатне ситуације. Понекада је добро ослањати се на логичко размишљање, поготово када су у питању међуљудски односи, али постоји ризик од претеривања.
Некада је важно подсетити се да одређено понашање никако није прихватљиво и не би требало да се толерише, без обзира на узрок (друга особа се не осећа добро, има своје проблеме, фрустрације...). Рационализација токсичног понашања може бити и покушај успостављања контроле над ситуацијом: "Ако разумем како је дошло до овога, не може ме повредити". Ипак, то је често само још један механизам одбране, који на дуже стазе може да погорша ситуацију.
Потискивање сопствених осећања - Многи умањују озбиљност и тежину сопствених емоција, како би се подсвесно заштитили и лакше "прегурали" тежак период. Временом може доћи до поптуног игнорисања свих негативних осећања и наставити са животом као да не постоје, али она се често само прикривају и представљају велики емотивни терет.
Порицање стварности - Један екстреминији вид механизма одбране је поптуно порицање догађаја/ситуације: 'Није баш тако било, претерујем, није толико озбиљно...' и слично убеђивање самога себе постаје лакше од потенцијалног прихватања проблема и тражење различитих решења.
Прихватање и сваљивање кривице на себе - Супротно од претходног система одбране. Појединац се "помири" са догађајима, верујући да их, у неку руку, заслужује. Постоји више различитих примера: 'Иако ми је тешко, ипак је такав систем/друштво/правило/однос...Да сам боље урадио/ла оно што су тражили од мене, можда не би било овако...'
Бити жртва у таквом односу постаје нека врста животне улоге, јер је наизглед лакше прихватити да се одређени животни изазови једноставно не могу прећи и морају бити присутни, колико год били штетни по нас, јер "свако има свој терет".
Никада није једноставно признати да смо повређени, чак ни самоме себи. Потребно је времена, али и храбрости, како би се заиста установило да је одређен однос штетан по нас, па затим тражити адекватна решења. Неке од опција су озбиљна самоанализа, саветовање са људима у које имамо поверења или чак обраћање стручњаку. Људски односи и емоције могу постати веома замршени и раскиди увек боле, али најбоље је спречити даље развијање везе са неким ко нас чини несрећним.