Најмлађи патолошки коцкаr има 12 година (игра са татом рулет, а почео је са апаратима кад је имао мање од 10 година уз брата). Просек година ученика који патолошки коцкају је 17. Ови подаци су настали у истраживању центра "Живот није игра", за превенцију и одвикавање од патолошког коцкања.
У поменутом истраживању је учествовало 790 ученика из три основне школе и три средње школе са територије Новог Сада. Узраст испитаника је од 11 до 20 година. Циљ истраживања је процена распрострањености игара на срећу и клађења на узрасту основне и средње школе, као и процена учесталости патолошког и проблематичног коцкања.
Америчка психијатријска асоцијација (АПА) је 2012. године прогласила патолошко коцкање за болест зависности без супстанце. Коцкање мења и њихову личност, па особе постају неодговорне и немају интересовања за било шта, сем за коцкање.
Иако делује да је свакога дана све већи број кладионица у нашој земљи, наш закон забрањује кладинице у близини школе на 200м, а врата свима испод 18 година би требала да буду затворена. Међутим, сваки пети ученик каже да је био током великог одмора у кладионици или у коцкарници. Статистика каже да ће сваки пети који уђе постати зависник.
"Закон би требало да се промени и да се кладионице изместе ван васеља", каже Јасмина Лековић, психолог из центра "Живот није игра" за РТ Балкан. Лековић каже да је њено истраживање показало да деца из великог града као што је Нови Сад имају већи приступ коцкарницама и знатно више играју игре на срећу.
Родитељи у почетку апсолутно не примете да им некад нестају паре са рачуна, јер су то увек неки мањи износи, али када дете уђе уи велике дугове због коцке спремни су да продају земљу и затим мисле да је то решено.
Како наводи психолог Лековић, знаци коцкања које родитељи обично примете су:
- Крађа новца, злата и других вредних ствари из куће
- Избегавање чланова породице и показивање нетрпељивости у комуникацији са њима
- Нервоза, раздражљивост, забринутост и одсутност
Родитељ би требало да се обрати некоме ко ради са болестима зависности, сматра психолог. "Први долазак на лечење је у пратњи родитеља, и дете би требало да буде свесно да је направило проблем, да је узео новац из куће. Да има проблем који не може да контролише. Већином деца долазе да умире породицу, јер њима је теже да осете на својој кожи шта су урадили." Деца нису потрошила свој новац, а дугове су морали да врате родитељи.
"Родитељ тражи обећање да се то више неће поновити. Не схватајући да је дете већ ушло у проблем. И онда се то понавља и по неколико пута, неколико година. Деси се да родитељи враћају дугове зеленашима по неколико пута, па се тек онда јаве".
Психолог Лековић сматра да би добро решење било наћи начин да деца "исплате" свој дуг. Да ли радом у оквиру породице, у кући или неким сезонским послом попут брања воћа, како би осетили на својој кожи губитак новца својој породици.
Коцкање и искуства слична њему су толико распрострањена да их деца виде као нормалан део свакодневног живота, укључујући и спорт. А рекламе шаљу поруке да је забавно, узбудљиво и начин да се придруже другима и лако се обогате.
"Рекламирање би требало забранити потпуно јер се промовише лака зарада, као и то да је коцкање друштвено прихватљуво. Познати прихватају рекламирање кладионица, а свесни су да ће утицати на децу", каже психолог.
Како помоћи детету у оквиру породице
Објаснити како функционише коцкање - деца у вишим разредима основне школе су генерално спремна да уче о овоме, а шансе за победу (зараду клађењем) могу им се објаснити на начин који дете може лако да разуме. Да би се то урадило, може се упоредити вероватноћа победе са другим шансама. На пример - "Шанса да добијете на лутрији је 1 према 15 милиона. А шанса да вас током живота погоди гром је 1 у 300 000". Oбјаснити и да су коцкарске компаније основане да зараде више новца него што исплаћују коцкарима, јер да нису зарадили, не би могли да остану у послу.
За тинејџере који имају проблеме код куће или у школи, коцкање може бити забаван, али штетан начин да се изборе са досадом или да побегну од стреса или других проблема. Обратити пажњу на социјалне, образовне или менталне проблеме детета, на тај начин ће се можда спречити нездраве активности попут коцкања.
Истовремено, подстаћи позитивније ваннаставне активности које могу помоћи детету да се осећа добро, да се забавља и смањи стрес.
Размислити о породичним ставовима и активностима. Став ваше породице према коцкању може утицати на ваше дете. Што је дете мање изложено покер машинама, лутрији, картама за гребање или спортским опкладама, мања је вероватноћа да ће коцкање видети као забаву. Такође је мање вероватно да ће развити проблем. Забрињава и податак да се деца млађа од 10 година сусрећу са играма на срећу уз помоћ родитеља који их уводе у тај свет.
Вредно је размислити о томе колико често се користи језик коцкања да се охрабре деца. На пример - "Кладим се да не можеш да пливаш на другу страну базена. Ако то урадиш, купићу ти сладолед!"
Међутим, наша саговорница сматра да је битно да се родитељ активно укључи у контролу свог детета. "Морамо да поставимо границе у смислу финансија, дете не сме имати приступ рачуну, картицама, пину. Родитељи сада дају превише слободе својој деци", каже Лековић и додаје да би требало детету прегледати торбу, новчаник, џепове како би имали контролу где је и шта ради. Требало би, сматра она, увести и родитељско праћење, као и контролу над мобилним телефоном и сајтовима које дете посећује, јер је онлајн коцкање изузетно присутно.
Децу у Србији на игру на срећу мотивише забава, повећање буџета, често играју из досаде или кад их друштво позове да "убију време". Ако добију новац од игара на срећу, 41 посто ученика највише троше на изласке и провод, затим на гардеробу, поновно улагање новца у наставак коцкања, а 9 посто њих ће добитак дати на дрогу.