Страх од непријатне тишине, потреба за валидацијом других или недостатак самосвести су неки од најчешћих разлога за дељење превише информација, било да је о себи или другима. Ипак, ову лошу навику може бити тешко искоренити, поготово ако се често "занесемо" у причи. Следећи примери могу бити знакови да је време преиспитати своје верблане, али и невербалне комуникативне вештине:
Објаве на друштвеним мрежама
Особе које свакодневно објављују делове из свог живота, увек обавештавају пријатеље/пратиоце где се налазе, шта раде, шта осећају, они који деле приватне детаље о љубавном животу и сл. могу бити неки од примера људи који деле превише садржаја/информација.
Онлајн профили служе за дељење појединих делова живота са другима, али увек постоји одређена граница на коју је добро обраћати пажњу. Друштвене мреже не би требало да буду "јавни дневник", не само због кварења личног утиска, већ и због сопствене сигурности.
Дељење превише детаља о љубавној вези са породицом/пријатељима
У реду је повремено тражити савет везан за љубав од блиске особе којој верујемо, поготово када нисмо сигурни у сопствене емоције и треба нам другачија перспектива. Ипак, постоје одређене темеи разговори које би требало да остану искључиво између партнера, поготово ако су сексуалне природе. Најбоље је директно питати вољену особу које врсте проблема би требало да се решавају у приватности, како не би дошло до неспоразума или озбиљнијег конфликта. Емотивна веза до које нам је стало не би требало да постане забавна тема за трачарење.
Дељење туђих информација без дозволе
Наведени пример може имати мноштво изузетака, јер све зависи од ситуације и природе односа. У већини случајева је могуће разазнати када је прикладно причати о туђој ситуацији/животу, поготово ако је у питању неко из истог круга пријатеља или познаника. Међутим, када нисмо поптуно сигурни да ли је у реду делити одређену информацију и интуиција нас зауставља, онда је боље прећутати и поштовати приватност других.
Причање са људима које не познајемо довољно добро
Многи избегавају ћутање, јер тишина у друштву уме бити веома непријатна, поготово када нисмо блиски са другом особом. Тада долази до тражења теме за разговор и може се десити да почнемо делити приче и детаље из сопственог живота. Одређени разговори могу бити сасвим прикладни и "спасити" нас од ћутања, али врло је важно знати с киме причамо, о чему причамо и посматрати како особа реагује.
Понекада, друга страна може дати веома јасне (невербалне) знакове да јој је непријатно због теме о којој се разговара (избегавање контакта очима, ћутање, кратки и "незаинтересовани" одговори). Када приметимо да друга страна не реагује како смо можда желели, онда је најбоље обуставити разговор.
Међутим, може се десити да друга особа позитивно реагује и помно слуша детаље о нашем животу, али то и даље не значи да би требало да их делимо. Многи људи уживају док слушају шта се дешава у животу других, било да је у потивином или негативном контексту. Неизбежно је причати о другим људима и делити информације о себи, јер су људи ипак социјална бића, али потребно је знати границу. Да ли нам је особа блиска? Да ли ствари које делимо са њима могу чак бити искоришћене против нас? У зависности од ситуације/односа, да ли је разговор прикладан?
Шта урадити након идентификовања проблема
За почетак је најбоље направити паузу пре него што почнемо да делимо информације о себи или другима. Затим је важно зпитати се зашто имамо потребу да кажемо одређене ствари или зашто осећамо задовољство када интимније делове живота приказујемо на интернету. Да ли је у питању тражење пажње других и зависност од туђих мишљења? Да ли је разлог недостатак социјалне или емотивне интелигенције или чак усамљеност?
Када се дође до одговора, што може бити непријатно искуство које траје, јер се суочавамо са сопственим манама, онда је неопходно активно покушавати променити стил комуникације. Мистерија и приватност су луксуз у данашњем времену, када чување одређених ствари због себе због развоја технологије може деловати немогуће.