Осим бројних трендова у изгледу, у последњих неколико деценија се развијају и трендови у начинима размишљања везано за сопствени физички изглед. Један од најпознатијих је "боди позитивити (body positivity)", то јест покрет "телесне позитивности", који је почео масовно да се шири на друштвеним мрежама у прошлој деценији. Настао је шездесетих година у Америци, али је праву популарност добио преко интернета.
Испрва је деловало као сјајна идеја, јер је "телесна позитивност" била освежење у мору високих и вечито недостижних естетских идеала, поготово у свету фитнеса. Одједном, "савршено" тело се све мање пласирало на друштвеним мрежама, фотографије без филтера које приказују "мане" постају популарне и деловало је као да се колективна свест о љубави према себи и свом телу коначно мења. Људи који не припадају конвенционалним стандардима лепоте или који немају "беспрекорну фигуру" су почели јавно и поносно да изјављују љубав према свом "несавршеном" изгледу и велики део савременог света се придружио овој врсти бунта против нереалних очекивања, проналазећи лепоту у сваком телу.
Ипак, било је исувише добро да би потрајало, јер се унутар наведеног "позитивног" покрета почела развијати токсична страна, која је засенила првобитну поруку. Почели су да се дешавају сукоби унутар заједнице, јер су многи припадници сматрали да не може баш свако бити део "телесно позитивног" бунта. Тачније, што је појединац био ближи конвенционалним стандардима лепоте, то је имао мање "права" да буде део заједнице. Неки од најпознатијих примера су певачица Адел и глумица Ребел Вилсон, које су знатно смршале и биле критиковане због тога, јер су првобитно биле инспирација за многе који су покушавали да прихвате и заволе своје тело.
Покрет телесне позитивности је убрзо постао хваљење изгледа тела без обзира на здравље - другим речима, није важно да ли је неко морбидно гојазан или забрињавајуће мршав, најважније је само да воли себе и прихвати себе таквим какав јесте, да није потребно мењати своје тело, чак и када то појединац заиста жели. У случају да је неко хтео да промени свој изглед, из било којег разлога, био би оштро критикован од стране заједнице.
Равнотежа је све
Као одоговор на овакав пример токсичне позитивности, развио се нов покрет, који истиче равнотежу између љубави и "критике" према себи, без губљења свести о важности здравља. "Телесна неутралност (body neutrality)" представља "златну средину" између телесне позитивности и негативности. Термин је први пут примењен пре око осам година и од тада се све више може видети на друштвеним мрежама.
Циљ је да се пронађе баланс - на пример, у контексту "телесне позитивности", особа која је незадовољна својом тежином, може осећати притисак, јер мора да заволи своје тело и да мењање изгледа не долази у обзир. С друге стране, ту је и негативност, која често долази природно, када је особа незадовољна својим изгледом и постане веома самокритична, што може имати озбиљне последице на срећу, ментално здравље и квалитет живота.
"Телесна неутралност" би у овом случају значила: прихватање реалног изгледа свог тела, дозволити себи правилно истраживање његових могућности и покушавати доћи до жељених промена на здрав начин. Поред тога, врло је важно заиста разумети одакле долази незадовољство својим изгледом, поставити јасне циљеве и тражити најодговорнији начин да се постигну. За некога је то теретана, за некога је промена исхране, боје косе, а неки чак временом могу схватити да је телесна неутралност довела до искренијег прихватања себе и да жеља за променом нестане (докле год здравље појединца није угрожено).
На крају, "неутралност" покрета се односи и на слављење функционалности свог тела, а не његове естетике. Потребно је схватити да је прва и основна функција тела да нам помаже да се крећемо, да искусимо свет око нас коришћењем чула, да уживамо у трансформацијама које долазе годинама и да не дозвољавамо да нас опседнутост сопственим изгледом спречи у томе.