Познати колачићи слаткастог укуса, специфичног савијеног облика, који у унутрашњости садрже порукицу "о будућности" се најчешће могу наћи у продавницама азијске хране или се служе као дезерт у кинеским ресторанима. Пошто се најчешће повезују са Кином, није изненађење да многи верују да су одатле потекли.
Ипак, интересантно је да су, према старим књигама, заправо настали у деветнаестом веку у Јапану, а затим су се проширили и популаризовали у Калифорнији, у двадесетом веку, а од тада су постали познати широм света.
У књизи "Хроника колачића судбине", ауторка Џенифер Ли објашњава порекло колачића. Још од седамдесетих година деветнаестог века, на тезгама око Кјота су се продавали колачићи који су били истог облика као онај који данас познајемо и у њима се налазила написана порука. Ли је цитирала јапанску истраживачицу Јасуко Накамачи, која је објаснила да је деведесетих пронашла колачиће у породичној пекари, старој неколико генерација, близу једног храма у околони Кјота. Уз то, открила је бројне сликовнице, из 1878. године, у којима су илустровани радници који праве ову посластицу. Тренутно није познат ни један историјски приказ колачића који претходи илустрацијама.
Јапански колачићи су се називали "цуђиура сенбеи (Tsujiura Senbei: судбина, крекер)". Већи су од типичних колачића, али и тамније боје, јер се праве од сусама и мисо пасте (ферментирана соја), док се нама боље познати "кинески" колачићи праве од путера или ваниле.
Како је јапански дезерт доспео у Америку
Ли верује да су колачићи вероватно дошли до Америке када су се јапански имигранти пресељавали на Хаваје и у Калифорнију, у периоду од 1880. године па све до почетка двадесетог века. Јапански пекари су тада почели да оснивају своје радње у градовима као што су Лос Анђелес и Сан Франциско, где су продавали многе посластице, а између осталог и крекере судбине. У Америци су први колачи судбине углавном садржали цитате Библије или афоризме Конфучија, Бена Френклина и сл.
Како је јапански дезерт постао кинески
Сада је јасно како су колачићи доспели у Америку, али зашто се данас везују за кинеске ресторане/продавнице? Ли је објаснила да је вероватно дошло до промене током Другог светског рата. Након бомбардовања Перл Харбора, јапански становници су морали да се иселе из земље, па самим тим затворе своје пекаре и друге бизнисе.
Међутим, Американци су и даље желели свој "видовити" дезерт након азијског оброка, тако да су колачићи прешли у руке кинеских власника ресторана, који их до дан данас производе. Као и многи други амерички трендови, убрзо су били распрострањени и по другим континентима. Највећа савремена њујоршка компанија за колачиће, "Вонтон фуд", дневно произведе више од четири милиона ових посластица, док се широм света годишње поједе око три милијарде колачића судбине.
Данас постоји на хиљаде интерпретација облика, укуса и порука дезерта. Многи их користе као реквизит за просидбу (пишући романтично питање на папирић), поједини праве сопствене верзије колачића, мењајући им боје или облик, а неки их чак користе као инспирацију за накит или моду.