"То је један мали корак за човека, а огроман за човечанство", чувена је изјава Нила Армстронга за коју се каже да упечатљиво илуструје да су првом генерацијом слетања на Месец доминирали мушкарци. Тадашње мишљење је било да жене нису способне да путују у свемир. Сада је постигнут напредак и корпус астронаута широм света је много уравнотеженији у погледу пола. Али да ли је могуће да жене имају предност када је у питању враћање људи на Месец или путовање на Марс и даље?
Недавна студија медицинског тима Европске свемирске агенције (ЕСА), показала је да постоји низ оперативних предности које би имале женске посаде (посебно током дуготрајних мисија), пише Би-Би-Си Сајенс Фокус (BBC Science Focus). Када су проучавали идеалан модел групе астронаута и правили процене захтева за одржавање живота и потрошног материјала посаде, закључили су, да су жене у просеку мање и лакше од мушкараца, и да им је потребна мања количина хране и кисеоника током мисије. Ово је кључни налаз сматрају истраживачи, јер транспорт - свемирских летелица, робота, људи и свега што је потребно за њихово одржавање у свемир, захтева велику количину енергије.
Закони физике траже да летелица дође до убрзања које јој омогућава да се убрза до великих брзина, како би кружила око планете, или отишла из њеног гравитационог поља и одлетела на другу планету. Што више "ствари", односно масе има на летелици са којом се путује, то је потребно веће превозно средство, у овом случају ракета.
Да ли би прва посада која ће одлетети на Марс требало да буде састављена само од жена
Студија ЕСА била је наставак претходног рада истих истраживача који су разматрали фиктивну екипу која се састоји само од мушкараца. Раздвајање по полу у истраживању је добра ствар, јер постоје биолошке разлике између полова, а разумевање ових разлика указује на одлуке које би требало донети при припреми пута.
"У стварном животу не постоји само један тип мушкарца - сваки мушкарац је другачији од следећег, баш као и свака жена. Иако је сјајно што су жене проучаване, важнији закључак је да би одређене астронауте свакако требало узети у обзир", каже Ангела Саини, британски научни новинар и ауторка.
Безбедно одвести људе на Марс и назад је огроман изазов. Повратно путовање би трајало око две године, при чему би посада морала да издржи сурово окружење, бомбардовано соларним ветром. Такође, како би се удаљавали од Земље, кашњења у комуникацији би се повећавала, а само порукама би требало много да путују у једном правцу, чинећи нормалне разговоре са било ким на Земљи немогућим.
Након девет месеци живота у бестежинском окружењу, посада би морала да буде физички и ментално способна да живи на површини Црвене планете пре него што се врати кући. Студија ЕСА је показала да су, баш као и на Земљи, одређени ресурси неопходни за одржавање посаде. На пример, вежба је од виталног значаја да би се обезбедило да кости и мишићи астронаута буду довољно јаки да функционишу када слете.
Осим што би требало да индивидуално остану у форми и да буду здрави, свака посада мора добро да функционише и колективно. Иако људи још нису путовали на Марс, спроведено је истраживање о томе како људи функционишу у ограниченим, изолованим окружењима током дугог временског периода, а то показује да је разнолика посада кључ успеха.
Сузан Чарлсворт, специјалиста за људски фактор у планирању свемирских мисија, каже: "Мушкарци и жене често имају различите, комплементарне стилове руковођења и управљања конфликтима којима ублажавају међусобне тензије, што доводи до боље атмосфере током дужег периода. Посада која је разнолика по многим карактеристикама, имаће већу успешност у тимском раду."
Превазилажење екстремних услова и изазова је такође нешто о чему летови у свемир могу бити инспиративни за толико људи, а прва мисија на Марс ће сигурно бити невероватна, сматрају научници.
Многи истраживачи сматрају да као што је претходно била грешка сматрање да све жене нису способне да оду у свемир, тако би било штетно претпоставити да су и сви мушкарци неподобни.
Свемирске агенције проводе много времена и труда бирајући своје астронауте, проналазећи људе са правом мешавином вештина и црта личности, које су потребне како би се напредовало у свемиру. Ови астронаути се затим пажљиво комбинују у посаде, узимајући у обзир специфичне захтеве које одређена мисија има. Наводи се да ће прво путовање на Марс бити ризично, напорно и застрашујуће. Посада која предузме тај корак биће пажљиво одабрана и сигурно ће имати задатак да предузме нешто што ће бити монументално достигнуће за човечанство, без обзира на пол.