"Пушкин је заиста био сунце руске поезије, ширећи своје зраке далеко и оживљавајући бесконачан број великих и малих сателита. Поседовао је свежину младости, наивну спонтаност и причљивост генијеланог здравог детета, за које је све ново, које се на све одазива, у коме сваки додир са стварним светом буди читав систем мисли, осећања и звукова", рекао је о чувеном песнику Константин Белмонт, руски песник и преводилац. И управо је можда овим речима најбоље описао Пушкина.
"Пушкин је права руска душа", говорио је Јесењеин, а о овој руској души издвојили смо занимљиве детаље из његовог живота.
Још од малих ногу Пушкин је био бистар и виспрен дечак који се сналазио о свакој ситуацији и умео да одговори на сваку шалу или провокацију: тако је са поносом препричавао и свој први сусрет са писцем Иваном Дмитријевим који је, видевши малог дечака изгледа нетипичног за руско подручје, покушао да се нашали речима "Какав арапчић", на шта му је десетогодишњи Пушкин одговорио "Макар нисам риђ!", што је Дмитријева јако увредило и постидело.
Како је и сам говорио, своје детињство од четврте године памтио је до детаља, а сећао се не само значајних догађаја попут рођендана, већ и најситнијих, свакодневних детаља.
Сујеверје и предсказања руског писца
Пушкин је био познат као веома сујеверна особа која своје ритуале никада није крила. У својим мемоарима Владимир Даљ, Пушкинов пријатељ, записао је поједине пишчеве "бубице" којих се он никада није одрекао, а које су, како је говoрио, биле непогрешиве. Када би излазио из куће и наилазио на погребну поворку, Пушкин је веровао да то доноси срећу, а уколико би у путу видео месец са своје леве стране, узео би одмах да се моли и крсти три пута. Није се руковао левом руком и никада није давао или узимао нешто преко прага - сматрао је да је то лоша срећа. Чак није желео ни да седа за сто за којим седи тринаесторо људи, јер - 13 је баксузан број. Међутим, сујеверје није једино што је било мистично у Пушкину: наиме, поред тих свакодневних и помало бесмислених рутина, писац је имао веома изражену интуицију, па чак и предсказања.
На његовом венчању са Натали Гончаровој десило се неколико несвакидашњих ситуација, а свака од њих као да је носила поруку да њихов брак неће бити срећан: прво су током традиционалног младеначког хода са зида пали Јеванђеље и крст, затим је пала и Пушкинова бурма, а као шлаг на торту и младеначка свећа у његовим рукама се угасила. Пушкин се није суздржао и у сред венчања изговорио је како је све то лоша срећа.
Још једно предсказање Пушкина које се обистинило тицало се његове супруге, Натали, а успомене на тај догађај записане су у дневнику њене ћерке: Пушкин је у одразу одгледала "прочитао" мистично предсказање Наталијиног другог брака са официром Пјотром Ланским, а како наводе списи, Пушкин је "јасно видео поред своје супруге другог мушкарца (кога никада раније није видео), тамне косе и бркова, како у војничком оделу стоји поред ње." И заиста, осам година касније, 1844. године, Натали и Пјотр Лански су се венчали, а нови супруг био је баш онакав каквог га је видео Пушкин у одразу огледала.
Живот Пушкина обележили су многи двобоји, а живот је изгубио због талисмана
Млади Пушкин одувек је био експлозивне нарави, а свој карактер никако није успевао да заузда. Први двобој Пушкина одиграо се још у школи, а према прорачунима историчара, за само 37 година живота, руски писац имао је око 30 дуела, док је на двобој изазивао чак преко пет стотина пута. Разлози су најчешће били сасвим глупи, попут расправе у којој би се чула по која увреда, или једноставно разилажење у мишљењима.
Његов карактер коштао га је живота: 10. фебруара 1837. године у дуелу са Жоржем де Гекеном, познатијим као Дантес, Пушкин је подлегао повредама након што је Дантес испалио смртоносни хитац. Ипак, "пушкинисти" сматрају да је његова смрт била само горка игра судбине, а да је живот избугио не због тога што је противник био бољи, већ јер на последњи дуел није понео свој талисман који га је чувао од свих недаћа.
Пушкин - "широм Москве познати крупије"
Колико је волео коцку сведочи и његова новела "Пикова дама", за коју је инспирацију пронашао баш у "црно-белој страсти". Његова страствена природа и ватрени темперамент били су главни окидачи за ризиковање, а његови дугови неретко су премашивали и оно што заради. Познато је и да је једном као улог за партију бриџа користио свој рукопис "Евгенија Оњегина", а на срећу, будуће ремек-дело није завршило у рукама супарника. У једном полицијском записнику уз његово име стајала је и напомена: "широм Москве познати крупије".
Када би се нашао у ситуацији да нема довољно новца да врати коцкарске дугове, Пушкин би писао свим својим кредиторима злобна и пакосна писма, а у својим свескама цртао њихове карикатуре. Једном се десило да је "црна свеска" завршила у погрешним рукама, а обелодањене карикатуре направиле су Пушкину велики проблем.
И како је рекао још један руски писац " О Пушкину увек желите да кажете пуно, увек кажете превише и никада не кажете све што треба да се каже".