Призор мале бебе или животињице може да нас "растопи" - желимо да их заштитимо, дотакнемо или само да посматрамо њихову "слаткоћу". Одједном, стежемо вилицу или песнице (понекада чак и несвесно) и осећамо велики нагон да "гњавимо" слатко биће испред нас. Када дође до тога, многи се повремено запитају да ли су такве мисли "исправне" и да ли постоји разлог за бригу.
Постоје бројне студије које су доказале да је "слатка агресија" веома честа појава. Једно од најранијих објашњења долази из четрдесетих година, када је немачки психолог Конрад Лоренц анализирао реакције човека на бебе, мачиће, кучиће и друге мале животиње. Закључио је да физички атрибути беба (велике очи и образи, мала уста) изазивају потребу за заштитом и неговањем. Феномен је назвао Kindchenschema, то јест "бебећа шема".
Потреба за неговањем мајмањих бића је сасвим нормална појава у еволуцији, која данас може објаснити "слатку агресију". Неки од примера су:
- Потреба за додиривањем и стискањем образа мале бебе
- Чврсто грљење мале животиње, чак и када покушавају да побегну
- Повишен тон гласа када угледамо слатку ствар
Понекада се запитамо да ли је налет "слатке агресије" знак да смо лоша или чак насилна особа. Међутим, стручњаци сматрају да, докле год заиста не повређујемо друга жива бића зато што су нам слатка", није потребно бринути.
Једно од најпознатијих истраживања на ову тему је спроведено пре осам година, на Јејл универзитету. Учесници су одговарали на постављена питања о "слаткој агресији" и њиховим емоцијама. Затим, истраживачи су им показивали фотографије животиња и беба које имају наглашене "слатке" карактеристике и донели су неколико закључака:
Прво, установили су да су фотографије малих бића изазвале много јаче емоције, него прикази одраслих људи или животиња. Они који су доживели "слатку агресију" су имали веома интензивна осећања, која би се веома брзо мењала. Научници су утврдили да се феномен може објаснити као диморфна експресија емоција, до које долази када изражавамо неочекивану комбинацију две сасвим супротне емоције (као што је плакање од среће или смејање када осећамо тугу/бес).
Многи стручњаци претпостављају да до таквих реакција долази када смо преплављени одређеним осећајем, који не можемо контролисати, па се јавља специфичан процес емоционалне регулације. Једноставно речено, када слатка ствар проузрокује исувише интензивне позитивне емоције (љубав, узбуђење), мозак покушава да их "избалансира" негативним (агресија).
Овакве експресије могу да варирају и често зависе од личности или друштвених и кулутуролошких утицаја околине у којој појединац одраста. Иако може бити честа појава, исувише екстремне промене расположења и исказивање "супротних" емоција може бити знак емоционалног стреса, који би требало решити.
На крају, може се закључити да је "слатка агресија" безопасна појава. Ако дође до осећаја кривице јер "желимо да поједемо много слатку бебу", добро је подсетити се да се такве мисли јављају из потребе за заштитом, неговањем и пружањем љубави.