Када би неком временском машином могли да се вратимо само пар векова уназад, били би шокирани начином неге и производима намењеним одржавању здравља у које су се "клели" наши преци, пише "Паст фектори" (Past factory). Који су то препарати и ритуали које су обожавале жене и подржавали мушкарци, а за које се веровало да чине добро њиховом лицу и телу?
Читаве породице су се купале истом водом
У средњем веку је само виша класа могла да свакодневно да приушти пуну каду загрејане воде, нижа класа то није могла, па су тако читаве породице делиле исту воду за купање.
Такво купање би обично почињало са најстаријим чланом породице, а након њега су се по старости ређали остали укућани. Овакав редослед купања, доводио је до тога да је тадашњим бебама остајала изузетно прљава вода за купање.
Већина људи је имала највише четири одевне комбинације
Циљ моде у 19. веку није био да се у гардероби изгледа добро, већ се тежило практичности и уштеди новца. Само је виша класа имала другачију одећу за сваки дан, док је остатак друштва морао да се задовољи са једном одећом за целу сезону. Ово правило је важило и за доњи веш. Такође, одећа се прала једном у неколико недеља, а некада и ређе. Једини разлог када би неко добио пети комплет гардеробе је ако негде мора да путује.
Нега косе је била све сем неге
Како би постигле одређени изглед који је био модеран двадесетих година прошлог века, жене тог времена су прибегавале екстремним методама. Даме су почеле да експериментишу правећи сопствени фигаро за увијање, користећи округле гвоздене осовине са дрвеним дршкама, загрејане угљем. Ова метода наравно није могла да има контролу температуре, па је женска коса често била спаљена због тога. Мирис запаљене косе и у комбинацији са вазелином (којим су обликовале своје локне) био је свакодневница тадашњих жена. Након што би постигле жељени изглед, тадашње жене нису прале косу по неколико дана.
Урин као лосион за прање лица
Када бисмо могли да се вратимо у 17. век, нашли бисмо се у ери неге сопственог тела његовим излучевинама. Племкиње тог времена свакодневно су прале лице урином јер су веровале у његове антисептичке способности. Не само да је урин чинио изненађујуће добар посао у чишћењу лица тадашњих жена, већ су многи веровали да им помаже против старења и да кожу чини чвршћом.
Ћелави мушкарци су утрљавали кокошији измет
Историја има много чудних медицинских препарата, али ниједан није тако чудан као употреба пилећег измета за лечење ћелавости. Како наводи једна од медицинских књига из 17. века, савет за ћелаве мушкарце је био да измешају пилеће ђубриво са лужином (хидроксид алкалног метала, сада се користи за бељење и бојење, у производњи сапуна, хартије, боја...) и перу скалп овом мешавином. Имајући у виду да је ова смеса управо због лужине у њој отровна, не верујемо да је коса поново расла са тим "леком".
Фризуре у којима живе разна створења
Изузетно високе фризуре 18. века можда изгледају уредно и привлачно, ако гледамо слике из тог периода, али оне су заправо биле плодно тло за бактерије. Фризуре су биле мешавина перика и праве косе, које су се формирале коришћењем масти. Овакав стил је захтевао много труда и времена, па коса није прана недељама. То значи да би током тих недеља разне врсте штеточина попут буба и малих животиња нашле своје "гнездо" у овим, тада, модерним фризурама.
Брица је лечио зубобољу
Уколико је неко имао зубобољу и требало је да је се реши, постојало је једно решење које је увек деловало а то је вађење зуба. Ова болна пракса се обављала у берберницама, пошто су бербери у то време једини имали дозволу за обављање мањих операција.
Операције нису обављане у стерилним условима
Све до почетка 19. века, људи нису знали да постоји нешто као што су бактерије које могу ширити и изазивати болест. То је значило да кад год је неко био толико болестан да му је потребна операција, опрема која се користи није била стерилисана. Тако су пронађени скелетни остаци који показују да су древне цивилизације, попут Маја, изводиле веома напредне операције као што је операција мозга, само без стерилисане медицинске опреме.
Ране су лечиле спаљивањем
У средњем веку су се ране сређивале спаљивањем, како би крварење престало. Највећи проблем је био што су се овако третиране ране врло лако инфицирале. Инфицирање, посебно на бојном пољу, излагало је рањеног војника или појединца још већем ризику од болести, па и од смрти.
Цвеће је "маскирало" нежељене мирисе
Данас можемо да се туширамо сваки дан, ставимо дезодоранс и парфем, али у прошлости није постојала ниједна од ових опција. Истина је да би се овај проблем непријатног мириса тела решио купањем, али у давна времена би се то сматрало расипањем воде. Због тога су људи смислили, да носе цвеће да прикрију сопствени "мирис". Срећом 1888. године измишљен је дезодоранс, а људи су могли коначно да се одморе од шетања са цвећем.