Дигитални номади представљају врло модерну слику рада на даљину. To су појединци који користе технологију да раде на даљину и имају флексибилност да путују и живе на различитим локацијама. Свој посао могу обављати док истражују улице живописног страног града или у кафићу на пешчаној плажи. Они се обично ослањају на лаптопове, паметне телефоне и интернет конекцију како би обављали свој посао уз одржавање номадског начина живота. Упознавање нових страна света и занимљивих људи је део овог животног стила, док је и њихово радно време најчешће флексибилно.
Дигитално номадство обухвата много различитих занимања: од фриленс креативца и ИТ стручњака који раде за велике компаније, до оних који имају сопствени бизнис. Углавном, многи од ових радника су добро образовани и већином им је потребан само лаптоп за рад.
Сматра се да је данас број оваквих запослених стигао до неколико милиона. За сада је тешко одредити њихов тачан број широм света, али подаци показују да је број дигиталних номада нагло порастао током последњих неколико година, поготово након пандемије.
Усамљеност и депресија због одстуства стабилне заједнице
Иако концепт за многе делује идеално, поготово када људи преко објава на друштвеним мрежама приказују предивне пределе који представљају њихово "радно место", постоји и неколико негативних страна.
Своје искуство и одлуку о опраштању са дигиталним номадством, поделила је Лаурен Џулиф, која је, након што је 2011. године дала отказ у супермаркету (јер је желела да види свет), покренула веб страницу за путовања са циљем да финансира своје авантуре. На њено изненађење, већ након годину дана је почела да зарађује довољно да постане дигитални номад.
"Много сам волела путовања. Мој сан је увек био да видим што је више могуће света, а када сам га остварила, нисам никада хтела да га 'пустим'. Истражујући нове земље, осећала сам се живом и учила сам толико тога - о новим културама и себи, скоро свакодневно."
Ипак, након пет година, њено узбуђење почело је да опада. Џулиф, која сада има 34 године, описује како су се првобитно идилична путовања претворила у исцрпљујуће рутине, од којих је очајнички желела да побегне. Живот и рад у покрету имали су нежељене последице на њено ментално и физичко здравље.
"Почела сам да добијам нападе панике на дневној бази, који нису престајали, осим када бих замишљала да имам дом."
Одсуство стабилне заједнице довело је до губитка дуготрајних пријатељстава, што је даље довело до осећања усамљености и депресије. Поред тога, није развијала личне хобије, јер је њен цео живот био "спакован" у један ранац са којим је путовала, тако да није имала довољно простора за разоноду.
Џулифино физичко здравље је такође било нарушено, јер је често доживљавала тровања храном и разне инфекције. Без приступа кухињи или теретани, објаснила је да је њен начин живота био нездрав, јер се ослањала на ресторанске оброке три пута дневно у периоду од неколико година.
Поред тога, одржавање продуктивности је временом постајало све теже. Истовремено управљање послом, истраживање нових места и суочавање са често непоузданим интернет конекцијама, постало је превише застрашујуће. Преломна тачка је дошла када су је прекомерни напади панике, које приписује свом номадском начину живота, натерали да пронађе дом. Након што се настанила у Португалу и потписала уговор о закупу стана, у року од годину дана је утростручила приход од посла а овај успех приписује стабилном боравку на једном месту. Напади панике су тада нестали, учланила се у теретану, почела да кува здраве оброке и изградила је солидну заједницу пријатеља.
Беверли Томпсон, која истражује дигитални номадизам на универзитету Сијена у Америци, каже да многи људи који су изабрали дигитални номадски начин живота често нису били спремни за недостатке и лоше стране које носи.
Друштвене мреже и блогови често показују само идеализовану слику дигиталног номадства, скривајући негативне аспекте, као што су усамљеност, проблеми са менталним здрављем и финансијске борбе.
Док неки сматрају да је овакв стил живота одржив - посебно, каже она, они који га представљају на друштвеним мрежама и тако додатно зарађују - номадизам не функционише за све који су га испробали.
"Потпуно сте везани за пасош који имате. Морате имати 'јак' пасош", каже Томпсон, истичући да 'слабији' пасоши ограничавају број земаља у које појединац може путовати без туристичке визе.
Још један проблем је тражење места на коме се може остати на дуже време. Обично првих неколико месеци дигиталног номадског начина живота све буде савршено, јер омогућава да се ради док се ужива, на пример у сунчаном времену на плажи. Убрзо дигитални номади схвате да им је потребна "кућна база". Међутим, када крену у потрагу за станом, суочавају се са процесом који није ни приближно лак, јер се сусрећу са много компликованих правних процедура и вишемесечних временских рокова, којима је тешко управљати. Многи су били затечени високим захтевима за депозите и агенцијским накнадама.
"Нисам то очекивао. Преселио сам се у Шпанију мислећи да ће трошкови живота бити нижи, али испоставило се да је скупо као и у Холандији. У суштини, плаћао сам додатно за лепо време," утисак је Дариа Фароа.
После мање од шест месеци у Шпанији, Форо се вратио у Холандију, планирајући стабилнији живот, који му је био потребан као писцу и соло предузетнику.
Поред наведених мана, многи се и даље опредељују за дигитално номадски стил живота. Свачије искуство и индивидуалне потребе су другачије, али стручњаци и они који су одустали од оваквог рада на даљину сматрају да је веома важно бити информисан о свим могућим изазовима пре доношења одлуке о напуштању стабилног радног места.
Томпсон сматра да тренд неће нестати. "Млађи људи ће можда провести неколико година покушавајући да буду дигитални номади. Али генерално, све више људи види реалност таквог начина живота. У исто време, послодавци желе да се запослени врате у канцеларије након пандемије. Дакле, тренд ће наставити да расте, али ће се можда успорити у будућности."