Балалајка: Музички драгуљ који доноси звуке "руске душе"
У историји свих народа света музика игра веома значајну улогу: она преноси осећања, буди старе успомене и ствара неке нове. Ту је и да невидљивим нитима тка нова пријатељства и нове љубави, или пак обнавља оне старе, никада заборављене.
Сваки народ има и свој национални инструмент: у Србији би то можда била хармоника, у Шкотској су то гајде, а у Русији - надалеко позната балалајка, чији звуци "гађају" право у срце. Њена историја пуна је успона и падова, а кроз векове је руски народ уједињавала небројано пута.
Иће, пиће и звуци балалајке
Пвај музички инструмент има веома чудну историју, а многи историчари и етнолози ни данас не могу да нађу компромис када је у питању тачно место одакле је балалајка потекла, као ни када је она настала. Ипак, већина се слаже да је настала у периоду између 1688. и 1715. године, када су дворске слуге у тренуцима доколице покушавали да се разоноде.
Постепено, балалајка се проширила и на сељаке, а путујуће свираче који су обилазили Русију и наступали на вашарима зарађујући за кору хлеба. Сваке године весеља би била све већа, и трајала све дуже, а народ је једва чекао долазак свирача како би уживао у ићу, пићу и дружењу. Ипак, весеље није дуго потрајало: цар и велики кнез целе Русије, Алексеј Михајлович је издао наређење да се сви инструменти, укључујући и балалајку одузму од народа и спале, а они који се оглуше наредби, пошаљу у изгнанство. Године су пролазиле, цар је умро, и време репресије постепено је нестало - звуци балалајке поново су се зачули широм Русије, све док средином 19. века потпуно спонтано пала у заборав.
Од заборава до националног инструмента
Из непознатог разлога, звуци балалајке одједном су утихнули, и тек у понеком селу, у дворишту се могао видети покоји сељак који би као некада са сетом пребирао давно заборављене три струне. Нови живот балалајки удахнуо је млади богаташ Василиј Васиљевич Андрејев, који је пратећи очаравајуће звуке балалајке наишао на свог слугу. Андрејева је одушевио специфичан тон инструмента, нарочито јер је важио за врсног познаваоца руске народне музике.
Идеја је рођена готово одмах: балалајка мора постати национални инструмент! За почетак, Андрејев је речио да научи да свира сам, а касније је видео да инструмент у себи скрива бројне могућности, па је пожелео и да га усаврши. Млади ентузијаста није часио часа - брзо је спаковао све неопходне ствари и балалајку и кренуо пут Санкт Петербурга, код познатог мајстора за виолине Иванова, од кога је потражио савет који би му помогао да усаврши звучање инструмента. Нажалост, Иванову се идеја није допала, а будући одбијен након неколико сати наговарања, Андрејев је решио да извуче "последњи кец из рукава" и докаже Иванову да је балалајка вредна труда. Наравно, већ у следећем тренутку Иванов је "пао" на шармантан звук и одлучио да заједно са Андрејевим усаврши инструмент.
Нова, унапређена балалајка сада је била део другог дела плана - Андрејев је одлучио да звуке "руске душе" врати у народ. Како би у томе успео, почео је од официра: сада се свим војницима у служби поред опреме давала и балалајка, а по завршетку служења, инструмент би остајао код војника. На тај начин, балалајка се за јако кратко време вратила тамо одакле је и дошла, у народ, а њени звуци поново су се чули широм Русије.
Породица балалајки и Великоруски оркестар
Не само да се балалајка муњевитом брзином вратила у народ и постала један од најпопуларнијих инструмената, већ је убрзо Андрејев добио још једну генијалну идеју: да направи читаву породицу балалајки различитих димензија! Ова замисао захтевала је врхунске мајсторе, а његов избор пао је на Пасербског и Налимова, који су удруженим снагама направили балалајке: пиколо, дискант, прима, секунда, алт, бас и контрабас. Од ових инструмената био је састављен и први Великоруски оркестар који је касније обишао небројано много земаља широм света и прославио балалајку и изван територије Русије: толико, да су у Енглеској, Сједињеним Америчким Државама и Немачкој настали и локални оркестри руске народне музике по угледу на Великоруски.
У почетку је и сам Андрејев свирао у оркестру, а касније је био и диригент, упоредо дајући и солистичке концерте, такозване "вечери балалајке". Људи су уживали у руском мелосу, а популарност инструмента са три жице расла је невероватном брзином. Осим тога, Андрејев је давао и приватне часове свима који су желелели да науче да свирају балалајку.
Како су године "прегазиле" балалајку
Нажалост, савремени свет "прогутао" је балалајку која данас проживљава не тако срећно доба: професионалних свирача има таман толико да их можемо набројати на прсте једне руке, док у селима једва да и може да се чује понека песма. Дух руске балалајке данас чувају од заборава само прави заљубљеници у руску народну музику, организујући концерте,окупљања или дружења, у нади да ће се историја још једном поновити, а балалајка добити и трећу прилику да поново постане најпопуларнији руски музички инструмент.
