Магазин
Синдром Отело: Када се љубомора претвори у манију
Вијилам Шекспир називао је љубомору "зеленооким монструмом", а ово опако "створење" итекако је опасно и вреба са свих страна. Ипак, и поред тога што је љубомора природан одговор на осећај страха од губитка неке важне нама особе, постоји разлика - да ли је у питању адекватна реакција или манична и патолошка љубомора, коју више не можемо исконтролисати и која нам за час помути разум. И, још важније, где је граница између њих?
Љубомора је потпуно ирационално, а опет сасвим природно осећање које, по речима стручњака, чини саставни део нашег система "награђивања и кажњавања". Она је природни одговор на страх од губитка онога што је нама важно, а нарочито партнерских односа или пријатељстава, премда се асоцира и са губитком уложеног времена, труда и емоција. Ипак, веома је важно разликовати природну емоцију од патолошке, која може прећи све границе нормале и довести до психотичних стања.
Синдром Отело свој назив је добио по истоименој Шекспировој трагедији, у којој главни јунак није могао разазнати реално неверство од сопствених фантазија, а његова љубомора прерастала је у праву правцату параноју.
Од Отело синдрома чешће пате мушкарци
О синдрому Отело први пут је почео јавно да говори британски психијатар Џон Тод педесетих година прошлог века, који је приметио да синдром патолошке љубоморе код пацијената може да се развије сасвим спонтано, или на бази психичких стања попут шизофреније, као и да се манифестује као нуспојава лечења или можданих траума. Психијатар је уочио још једну занимљиву законитост - ово стање чешће "напада" мушкарце, него жене, и то у односу 60 према 40.
Данас се овај термин ретко користи у научним круговима, а већина истраживача сматра да патолошка љубомора није засебна девијација, већ један од симптома озбиљних психичких растројстава попут шизофреније, деменције, али и алкохолизма.
Отело је тај који "долива уље на ватру"
Психолози и психијатри препознали су неколико симптома који су заједнични свим пацијентима који пате од синдрома Отело:
- ретко када "долази" сам - напади љубоморе без икаквог разлога најчешће се јављају код пацијената који већ имају неко психичко обољење или незалечене трауме из ранијих периода живота
- интензитет варира - патолошка љубомора има акутну фазу и фазу ремисије, током које се особа труди да се и не присећа својих љубоморних испада
- основ за испаде не постоји - примећено је и да код већине пацијената не постоје конкретни разлози за љубомору, већ се она јавља без икаквог повода. Ипак, у случајевима када разлог за љубомору постоји, Отело је тај који "долива уље на ватру".
Три режима Отела и због чега је опасан
У тренуцима када Отело преузме главну реч, а свест се сузи, код особе која пати од овог синдрома могу се "укључити" различити режими - режим детектива, у коме је сва пажња усмерена на тражење доказа неверства, режим агресора, у коме се на "жртву" љубоморног испада врши притисак да призна да је начинила грешку, и трећи, али не мање учестали режим - режим манипулатора, када особа манипулцијама у упадањем у стање жртве покушава да преокрене ситуацију у своју корист и на сажаљење "извуче" признање. Опасност Отело синдрома лежи у непредвидивости, будући да жртва никада не може са сигурношћу знати када ће се расположење друге стране променити, као ни да ли ће евентуално доћи до ескалације ситуације.
Како "обуздати" Отело синдром
Иако патолошку љубомору психолози и психијатри данас класификују као један од симптома психолошких обољења, први корак у борби са Отело синдромом јесте дијагностиковање и лечење примарног узрока, односно стања које је доминантно. Често лечење психичког поремећаја захтева медикаментозни третман, док се у лакшем случајевима ситуација може решити и терапијским процесом током кога се особи која пати од патолошке љубоморе помаже да превазиђе један од главних окидача - ниско самопоуздање и трауме из прошлости. Са друге стране, партнер такве особе пред собом има важан задатак - да процени да ли наставак емотивног односа има перспективу или је време да се однос заврши.
