"Класични балет је попут замка лепоте чији су нежни становници од сурове свакодневнице одвојене оркестром", говорио је руски песник и есејиста Јосиф Бродски, добитник Новелове награде за књижевност. И заиста, свет балета, иако изгледа лепршаво и паперјасто, у бити представља право бојно поље на коме само рад и дисциплина доносе победу. Ове хероине руског балета својим грациозним фоетама ((fouetté - балетска фигура) мамиле су уздахе публике широм света, а њихове су судбине, трагично окончане, подсетник да ништа на овом свету не траје вечно.
Ана Павлова и "умирући лабуд"
Будућа светски позната балерина Ана Павлова рођена је давне 1881. године у селу Лигово, недалеко од Санкт Петербурга у породици у којој је мајка била чистачица, а отац, према званичној верзији, Матвеј Павлов - војник који је живот изгубио када је Ана имала само две године. Друга верзија јесте да је Ана била ванбрачно дете локалног банкара Лазара Пољакова, што је он наравно порицао. Без обзира на тешко и веома сиромашно детињство, Ана је успела да упише Императорску балетску школу у којој је је обучавање коштало право мало богатство, а да ли је главни финансијер био управо Пољаков, никада нећемо сазнати. Било како било, управо је школа балета дала Ани могућност да открије свој невероватан таленат.
Ана је била веома крхка и мршава и уопште се није уклапала у шаблон типичне балерине 19. века, а своју конституцију компензовала је јаким карактером, челичном дисциплином и непрестаним радом и усавршавањем. Њена посвећеност се исплатила: 1899. година Ану су примили у балетску трупу Мариинског театра, а свесна чињенице да је постати примабалерина веома тешко, занемарила је све и даноноћно тренирала и увежбавала покрете како би постигла савршенство. Почетком 1902. године Ана је постала друга соло балерина, а само годину дана касније и прва, након чега су се кореографи грабили да раде са њом. "Победу" је однео Михаил Фокин, истакнути кореограф и револуционар у свету балета који је специјално за нову примабалерину Мариинке поставио минијатуру "Умирући лабуд" - овај покрет касније је постао визит-карта Ане Павлове.
Крајем 1910-их година за Ану Павлову је знао цео свет, а она је пожелела да направи сопствену балетску трупу и програм. Међутим, њене велике планове прекинуо је Први светски рат - Павлова је остала заробљена у Великој Британији где се на крају и преселила, никада се не вративши у Русију, а њена каријера се винула у небеса: од Бразила, преко Америке, Африке и Јапана, па све до Новог Зеланда - нема где Анина грациозна ножица није крочила.
Нажалост, лични живот балетске диве није био толико успешан и складан, а и поред бројних обожавалаца који су око ње "облетали", Анино срце још од млађих дана припадало је француском аристократи Виктору Дандеу. Њихов однос био је пун успона и падова, скандала и превара, а тачку на судбину "умирућег лабуда" ставила је тешка саобраћајна незгода у којој је Ана задобила повреде па и упалу плућа - само неколико дана касније она је преминула, а легенда каже да су њене последње речи биле "Донесите ми мој костим лабуда".
Олга Спесивцева - Жизела која је изгубила разум и постала пацијент број 360446
Олга је од малена знала да жели да постане позната балерина, а 1913. године када је завршила Императорску балетску школу постала је и члан Мариинског театра. Док је у Совјетском Савезу "куљала" револуција, Спесивцева је тренирала даноноћно и припремала се да освоји сцену улогом Жизеле у истоименом балету - ово је за њу била јединствена прилика, премда таква улога обично припрадне искуснијим балеринама које су своје име већ изградиле.
У помоћ јој је прискочио чувени Аким Волински, пасионирани љубитељ уметности који је у Олгу био лудо заљубљен, који је посаветовао да посети психијатријску клинику како би се што боље уживела у улогу Жизеле, будући да је њена хероина била на ивици разума. Овај савет заиста је Олги помогао: она је боље размела улогу, али је призор у клиници шокирао и оставио на њу велике последице - толике, да је пред саму премијеру изјавила да не сме да игра ту улогу, јер је превише "ушла у све то".
Улога Жизеле донела је Спесивцевој светску славу, а упоредо са њеним успесима који су се само низали, Руска империја доживела је свој крај, што је утицало и на Мариински театар: плате уметника постале су мизерне, сале за тренинге престале да се греју у зимском периоду, а балерине једна по једна почеле да се разбољевају од туберкулозе - међу њима и Спесивцева. Спасао ју је богаташ Борис Каплун који је послао на лечење у Италију, са којим је касније Олга имала романсу.
Након неколико година Спесивцева се преселила у Француску, а нешто касније у Велику Британију, где је упознала љубав свог живота, бизнисмена Леонарда Брауна, који јој је пружио не само финансијску, већ и моралну и емотивну подршку захваљујући чему је Олга поново "процветала" и почела да игра. Њихову љубав прекинуо је трагичан догађај - њен партнер напустио је овај свет, а нестабилна психа руске балерине ово није издржала: Олга је почела да губи памћење, једва говорила и полако губила разум. Њен вечни дом преко ноћи је постала психијатријска клиника у близини Њујорка, а велика балетска дива - пацијент број 360446.
Олга Лепешинска - борба за наследство омиљеног Стаљиновог "вилиног коњица"
Осмогодишња девојчица, Олга Лепешинска стајала је у кабинету балетске школе у коју је довела њена мама и дивила се портрету легендарне Ане Павлове који је висио на зиду, пажљиво изучавајући њен лик и упоређујући себе са примабалерином. "Где сам ја, а где је она?" мислила је мала Олга, а комисија је, као да је осетила њену несигурност, одбила да прими Олгу, што је девојчицу веома потресло. Ипак, њена љубав према балету била је јача: вративши се у обичну школу, Олга је кренула на часове кореографије и већ 1925. године уписала балетску школу. Талентована и амбициозна, Олга је брзо постаља љубимица свих педагога и колегиница балерина, а нико није могао ни наслутити колико труда је уложила како би постигла успех.
Почетком 1933. године Олга је добила позив да се прикључи балетској трупи Бољшој театра, а само две године касније већ је постала соло балерина. Сјајне улоге низале су се једна за другом: Аурора из "Успаване лепотице", Полина из "Затвореника са Кавказа", Маша из "Крцка орашћића" и Одета-Одилија из "Лабудовог језера", а читава Москва се клањала грациозној Олги Лепешинској. Ни ратно стање није је зауставило, а заједно са балетском трупом Бољшој театра Олга је путовала по Русији трудећи се да народ макар мало развесели и скрене мисли. Након рата, Лепешинска је наставила да ради у Бољшој театру, а њене заслуге запале су за око чак и Стаљину, који јој је уручио награду која је носила његово име и дао звање народне уметнице СССР, назвавши је омиљеним "вилиним коњицом".
Нажалост, и њен се живот преокренуо, а лепршаву Олгу ускоро је сустигла тешка судбина: током извођења своје улоге у балету "Црвени мак" балерина је осетила јак и оштар бол у потколеници, али је и поред тога наставила извођење. Након овација и силаска са сцене, Олгу је прегледао лекар који је остао у шоку: балерина је имала четири прелома! Рехабилитација је била дуга и мучна, а једини трачак наде постао је генерал-пуковник Алексеј Антонов, који је балерину обасипао љубављу и пажњом и са којим је ускоро стала на "луди камен". Ипак, њихов брак прекинула је изненадна смрт супруга, због које је дива руског балета ослепела и готово изгубила разум, а након успешног лечења у Италији вратила се педагошком раду како би скренула мисли са трагедије која је задесила.
У старости је Олга живела у великом стану у центру Москве, а у њеном животу одједном се појавио чудан мушакарац Вјачеслав Боруљник, који је непрестано посећивао и дружио се са њом. Ипак, интуиција њених пријатеља је говорила да је по среди нека превара: први лош знак био је када нису успели да са њом ступе у контакт - касније се испоставило да су сви телефонски каблови били исечени, а други када је посетила њена пријатељица која је видела да све слике у стану имају нове рамове - за слике се испоставило да су у питању плагијати којима су замењена оригинална уметничка дела. Велика балетска дива је опљачкана, а њене драгоцености и преко пола милиона рубаља нестало је са рачуна. Након смрти испоставило се и да је читаво наследство припало преваранту Боруљину, а правници породице никада нису успели да докажу да је злонамерни човек насамарио старицу.