Дубина океана: Зашто су истраживања тешка и ризична

"Ми имамо боље мапе Месеца и Марса него наше сопствене планете", рекао је доктор Џин Фелдман, емеритус океанографије у НАСА који је провео више од 30 година у свемирској агенцији. Заправо, иако људи истражују површину океана десетинама хиљада година, подаци говоре да је само око 20 посто морског дна "мапирано", преноси Си-Ен-Ен. 

Истраживачи често кажу да је путовање у свемир лакше него понирање на дно океана. Док је 12 астронаута провело укупно 300 сати на површини Месеца, само три особе су провеле око три сата истражујући "Челенџ дип" (Challenger Deep), најдубљу познату тачку Земљиног дна, према океанографској институцији Вудс Хоул (Woods Hole).

Подморница "Титан" која је остала заробљена негде у плавентнилу океана, превозила је петоро људи којима је циљ било истраживање олупине Титаника, која се налази око 1.450 километара од обале Кејп Кода у Масачусетсу и око 3.800 метара под водом. Туристичко пловило којe je у власништву приватне компаније Оушн Гејт, изгубила је контакт са својим матичним бродом у недељу увече.

Потрага у води је прилично компликована, јер је дно океана много неравније него копно, кажу научници и постоји много фактора који отежавају проналажење и опоравак пловила. 

Ако се подморница не врати на површину океана, тимови за потрагу и спасавање ће морати да се ослоне на сонар, технику која користи звучне таласе за истраживање непрозирних дубина океана. Овај процес ће захтевати коришћење веома уског снопа који може да понуди довољно високу фреквенцију да понуди јасну слику о томе где би се подморница Титан могла налазити.

Историја истраживања океана

Прву подморницу направио је холандски инжењер Корнелис Дребел 1620. године, али се она задржала у плитким водама. Било је потребно скоро 300 година, након потонућа Титаника, да технологија сонара почне да нуди научницима јаснију слику о томе шта се налази у дубинама океана. Велики корак напред у истраживању догодио се 1960. године са историјским зароном "Трст", швајцарског ронилачког батискафа за дубоко роњење, који је дошао до дубине од преко 10.916 метара. Током зарона "Трста", путници Жак Пикар и Дон Волш рекли су да су били запањени када су видели жива бића. 

Само је неколико мисија од тада отишло толико дубоко, јер су путовања изузетно опасна. На сваких 10 метара, испод површине океана, притисак се повећава. То значи да путовање према најдубљој познатој тачки океана "Челенџ дип" (Challenger Deep), може ставити брод под притисак који је једнак притиску у 50 џамбо џетова. А при том притиску и најмањи структурални дефект може довести до катастрофе.

Шта лежи на дну океана

Док се оно што се сматра дубоким океаном протеже од 1.000 до 6.000 метара испод површине, дубокоморски ровови могу бити на 11.000 метара. Овај регион је назван хадал, по Хаду, грчком богу подземног света. У хадалној зони температуре су мало изнад нуле, а сунчева светлост не продире.

Открића у "Челенџ дип" су била изузетна, укључујући живописно шарене стеновите изданке које би могле бити хемијске наслаге, суперџиновски амфоподи налик на козице и холотуријанци који живе на дну или морски краставци. Такође, постоји снимак џиновске лигње која вреба у тамним дубинама океана. Први видео снимак овог створења, који може да нарасте до скоро 18 метара дужине, снимљен је у дубоком мору у близини Јапана 2012. године.

Већ од 1970. године постоје истраживања када је морски геолог Роберт Балард, открио "потпуно ванземаљски екосистем" у мору у близини галапагошког расцепа, са џиновским црвима, џиновским шкољкама, раковима и непознате животиње које су живеле дубоко у океану. 

Необична створења од којих нека користе биолуминисценцију (сијање у мраку) да комуницирају, маме плен и привлаче потенцијалне партнере, исклесала су станишта унутар стрмих зидова океанских ровова. Ови облици живота су се прилагодили животу у екстремном окружењу и не постоје нигде на планети. Уместо да се ослањају на сунчеву светлост за основне животне процесе, они користе хемијску енергију избачену из хидротермалних цурења и отвора формираних од магме која се диже испод океанског дна.

Хладна морска вода продире кроз пукотине на морском дну и загрева се на 400 степени док ступа у интеракцију са стенама загрејаним магмом. Хемијске реакције производе минерале који садрже сумпор и гвожђе, а отвори избацују воду богату хранљивим материјама која подржава екосистем необичног морског живота груписаног око њих.

За истраживање необичног морског живота, тектонику плоча и хидротермалне отворе, истраживачи су користили подморницу Алвин, а након што је Балард пронашао чувену олупину брода 1986. године, и за истраживање Титаника.

Истраживачи из "Вудс Хоул"и НАСА сарађивали на развоју аутономних подводних возила без посаде која могу да се спуштају кроз незгодан терен ровова и издрже притиске хиљаду пута веће од притиска на површини океана. Возила могу истражити разноликост живота унутар океанских ровова, а такође би могла помоћи научницима да истраже океане на месецима око Јупитера и Сатурна у будућности.

Зашто је мапирање океана тако изазовно

Људско око је видело Само је веома мали проценат дубоког океана, чак и средњег океана. Разлог се углавном своди на цену, јер пловила опремљена сонарном технологијом имају превисоке трошкове. Гориво може износити до 40.000 долара дневно. Међутим, тренутно је у плану да се направи коначна мапа океанског дна, названа "Seabed 2030". 

Ипак, постоје огромне непознанице о дубоком мору. Од 2,2 милиона врста за које се верује да постоје у Земљиним океанима, научници су успели да опишу само 240.000, а заправо је немогуће са сигурношћу знати колико морских створења постоји, кажу научници.

Напредак технологије чак може учинити људско истраживање океанских дубина непотребним с обзиром на иновације као што су дубокоморски роботи. Подводно снимање високе резолуције, машинско учење и проучавање ДНК из морске воде, помоћи ће да се убрзају открића и повећа обим откривених нових облика живота.

"Имамо боље мапе површине Месеца него морског дна, јер је морска вода непрозирна за радаре и друге методе које користимо за мапирање копна. Међутим, 150 година модерне океанографије довело је до бољег разумевања многих аспеката океана, као што су живот у њему, његова хемија и улога у систему Земље. Мапирање океана помаже нам да разумемо како облик морског дна утиче на океанске струје и где се појављује морски живот. Такође нам помаже да разумемо сеизмичке опасности. Дакле, то је основна фундаментална наука од огромног значаја за људско благостање", рекао је морски еколог Алекс Роџерс, професор биологије на Универзитету Оксфорд.