Оптичке илузије су познате стотинама година, а проучавају их научници, уметници и психолози. Оне нас суочавају с неподударностима између онога што видимо и онога што стварно постоји, изазивајући збуњеност, дивљење и знатижељу. Ови фасцинантни визуални феномени често нас изненаде - кругови који се чине као да се окрећу, боје које изгледају другачије, и облици који нас заваравају, су примери оптичких илузија које нас подстичу да се питамо како наш мозак перципира свет око нас.
Што тачно узрокује оптичке илузије? Како је могуће да наше очи, које нам иначе пружају драгоцене информације о нашем окружењу, понекад опажају ствари које су нереалне или искривљене? Одговор се крије у комплексном процесу перцепције који се одвија између наших очију и мозга.
На питање да ли се одређене грешке у томе како видимо боје, нијансе или облик, јављају као резултат функције ока или неуролошких веза мозга, утицала је нова студија са Универзитета у Сасексу у Великој Британији неуронаучника Данијела Осорија и визуелног еколога Џолијана Трошчијанка, пише Сајенс алерт.
Пар је открио да се специфичне форме илузија могу објаснити ограничењима наших визуелних неурона - ћелијама које обрађују информације које долазе кроз очи, (оно што видимо), уместо обрадом информација на вишем новоу, односно у мозгу.
Ови неурони имају ограничени пропусни опсег, а аутори студије су развили модел који показује како то може утицати на нашу перцепцију слика на различитим нивоима, надовезујући се на претходни научни рад где је анализирано како се распон боја перципира код животиња.
"Наше очи шаљу поруке у мозак тако што терају неуроне да се активирају брже или спорије", каже неуронаучник Данијел Осори, један од аутора студије. Међутим, постоји ограничење колико брзо очи могу да шаљу ове импулсе, а претходна истраживања нису разматрала како би ово ограничење могло да утиче на начин на који видимо боју, " додаје се у истраживању.
Нова студија сугерише да наш мозак и тело имају ограничења у погледу количине информација које могу да обрађују и енергије коју могу да искористе. Када гледамо ствари својим очима, наши неурони морају да компримују, сажму визуелне информације да би се уклопиле у ова ограничења. Ово сажимање није много приметно када посматрамо природу где има много детаља, али, када су у питању једноставиније, прочишћене слике, онда има утицај на то како их видимо.
Слично се догађа када се "смањују" односно сажимају дигиталне фотографије: код реалих фотографија, објекти компресије су теже приметни јер су пиксели више измешани и разнолики. Код дигиталних илустрација, гдје су линије и границе фиксне и јасне, ти објекти компресије се обично истичу. Укратко, када сажимамо дигиталну фотографију, смањујемо њену величину како бисмо могли да је пошаљемо мејлом или сачувамо на компјутеру, међутим, током тог процеса се губе неки детаљи и стварају се "објекти компресије" - нежељени ефекти који се могу приметити на слици.
Према Трошчијанку, њихова студија показује како неурони са ограниченом способношћу да перципирају контраст могу да раде заједно како би нам омогућили да видимо ове огромне контрасте. Међутим, ове информације су компримоване (као шо смо горе објаснили), што може довести до визуелних илузија или трикова наше перцепције.
Укратко, модел ових истраживача показује како су наши неурони еволуирали да ефикасно користе свој капацитет, омогућавајући нам да видимо велике контрасте, иако су информације сажете, што доводи до неких визуелних илузија.
Раније се сматрало да би други фактори - наше постојеће знање о облицима и предметима, на пример, или покрети очију, могли бити одговорни за оптичке илузије које нас потпуно заварају. Ипак, резултати ове студије откривају да су оптичке илузије резултат ограничења визуалних неурона или начина на који наш мозак обрађује визуалне информације. Дакле, оптичке илузије не варају директно наш мозак, већ су последица сложених процеса перцепције и обраде визуалних информација.