Скоро сваког лета шокантне вести о деци заборављеној у врућим аутомобилима привлаче пажњу јавности, наглашавајући опасност родитељске расејаности и указујући на трагичне последице које она може имати по младе животе.
Заборављање детета није проблем немара, већ проблем памћења, каже доктор Дејвид Дајмонд, професор психологије на Универзитету Јужне Флориде у Тампи.
"Најчешћи коментар је да само лоши или немарни родитељи заборављају децу у колима. Али, није тако, већ је у питању стицај околности. Трагедија се може догодити свакоме", сматра Дајмонд.
Водећи стручњак за когнитивну неуронауку који је проучавао улогу памћења у таквим трагедијама открио је да стресови са којима се родитељи суочавају у свакодневном животу могу учинити ове пропусте у памћењу вероватнијим. Заправо, током лета многе породице мењају своје дневне рутине због одмора или других разлога, а тај поремећен ритам је уобичајен фактор који доводи до ових трагичних инцидената, показало је истраживање које је спровео психолог Дајмонд, преноси страница Конзјумер рипорт.
До сада су забележени смртни случајеви од беба старих 5 дана до четрнаестогодишњака. Информација о топлотном удару компаније "Кидс енд карс"(KidsAndCars) наглашава да старатељи којима се десило да забораве дете у колима, потичу из различитих друштвених слојева (наставници, стоматолози, социјални радници, полицајци, медицинске сестре, свештеници, војна лица, па чак и ракетни научник). Побројана занимања само потврђују чињеницу да се ови трагични случајеви могу десити свакоме, без обзира на образовање или социоекономски статус.
И то није само летњи проблем, јер чак и у данима са благим температурама, топлота у затвореном возилу може да достигне опасне нивое у року од само сат времена, која тако може постати опасна за малу децу или кућне љубимце који су остали унутра, показала су тестирања.
Како мозак функционише
Дајмонд каже да проблем укључује два дела радне меморије које има свака особа: проспективни и семантички. Проспективно памћење нам помаже да се сетимо да нешто урадимо у будућности, док семантичко омогућава возачима да путују од посла до куће као да су на "аутопилоту", односно да се не сећају јасних детаља о томе како су тамо стигли.
Проспективна и семантичка сећања заједно раде како би нам помоглa да извршимо промене у нашим рутинама, а ове промене би могле да обухватају ствари као што су "остави бебу у дневном боравку" или "сврати по намирнице на путу ка кући". Када се радна меморија поквари, на пример када смо ометени или под стресом, може доћи до катастрофалних последица, каже Дајмонд. Он је навео примере ситуација попут момента када хирург оставља алат или конац у пацијенту, пилот не поставља закрилце за слетање и старатељи који заборављају да је беба у колима.
Навика и поремећена дневна рутина поремете и наше памћење
"Мождани систем навика је велика погодност која нам омогућава да пређемо на режим "аутопилота". Лепота тога је у томе што не морамо да памтимо сваки корак, али проблем је што то заправо води наше понашање. Када усмерава наше понашање, потискује други део мозга који би требало да нас подсећа на додатне информације. Морамо прихватити чињеницу да наш мозак обавља више задатака. А при том "мултитаскингу", свест о детету може бити изгубљена. Морамо прихватити да је људско памћење мањкаво. То укључује када брижни родитељи, пуни љибави, ипак изгубе свест о својој деци када су у аутомобилу", наводи Дајмонд.
Дајмонд је проучавао многе случајеве топлотног удара и указује на уобичајене факторе: стрес, недостатак сна и промене у рутини. Много пута, када је дете умрло у колима, дошло је до промене у дневној рутини, каже Дајмонд. На пример, родитељ који иначе не би био одговоран за одлазак у обданиште можда је тог дана добио тај задатак. Пошто наш мозак препознаје образац за тај дан, овај родитељ би се возио на посао као и обично, иако је беба била са њим у вожњи. И осим ако није постојао видљив знак - торба за пелене или да чује бебу, родитељски мозак би наставио да ради на "аутопилоту" и чак би могао да створи лажно памћење да је дете безбедно у обданишту, открио је Дајмонд.
Сукоби између семантичке и проспективне меморије су нормални, тврди Дајмонд. Његово истраживање је показало да се дешавају свима и родитељима и старатељима и то скоро свакодневно. Додатно, стрес, ометање и недостатак сна са којима се родитељи често суочавају могу допринети трагичним ситуацијама.
Шта можете да урадите да спречите трагедију
Први корак ка спречавању ових трагедија у врелим колима је да родитељи и старатељи схвате да је људско памћење неисправно и да се ови пропусти у памћењу могу догодити свакоме. Кључ за избегавање таквих инцидената је да људи користе стратегије које имају за циљ превазилажење пропуста у памћењу. "Стратегије морају бити на специфичан начин повезане са дететом. Када је дете у ауту, урадите нешто јединствено", сматра Дејвид Дајмонд.
Ево неколико стратегија стручног тима, који се бави тестирањем аутоседишта:
- Направите мере заштите
Замолите партнера да вас позове и провери са вама где је дете, или васпитача да вас потове ако дете није дошло на време у вртић. Уколико је дете са партнером/дадиљом, напаравите подсетник у телефону да вас опомене да проверите да ли су дете оставили где је требало.
- Увек држите возило закључано и кључеве ван дохвата малих руку.
- Креирајте визуелне подсетнике
Ставите дететову торбу за пелене, јакну или капу на сувозачево седиште.
- Натерајте себе, односно направите разлог да морате да одете до задњег седишта.
Ту сваки дан намерно остављајте ранац, кутију за ручак, лаптоп или било шта што вам је свакодневно потребно.
- Никада не остављајте дете без надзора у возилу на било који временски период, без обзира на спољашњу температуру.
Возила се могу брзо загрејати до потенцијално фаталног нивоа чак и у данима са благим температурама.
"Образовање је веома важно, али образовање само по себи неће спречити ове трагедије. Биће потребно образовање заједно са технологијом да би се помогло нашем несавршеном мозгу", кажу стручњаци из "Kids And Cars" који се баве безбедношћу деце у аутомобилима.
Такође, може се уложити у возило или ауто седиште са интегрисаном технологијом подсетника. Једино што забрињава, кажу стручњаци, је што већина родитеља сматра да се то њима неће десити, па ће можда изабрати да искључе неку од функција која би им скренула пажњу на евентуалне проблеме.