"Теорија игре": Зашто конкуренти отварају своје продавнице једни поред других

Када прошетате улицом препуном продавница, као да је све исто. Једна до друге златаре, неколико локала брзе хране у низу, или читав спрат за различитим продавницама спортске опреме унутар неког тржног центра. Па, зар не би било логично да се бизнис отвори на месту где нема конкурнеције, уместо да се отвара тамо где већ постоји један или више сличних објеката?

Веровали или не, овакав начин пословања заправо је стратегија којом се трговци служе како би код потрошача створили осећај да се налазе у некој посебној трговинској зони, а самим тим их привукли да потроше више новца.

Перцепција изобиља и разноликости понуде нам заправо "празни џепове"

Сви ми волимо да обиђемо неколико продавница како бисмо упоредили производе који су у понуди, њихове цене, али и комплетан концепт пружања услуге пре него што донесемо одлуку о куповини, а када имамо више избора на једном месту, овај процес селекције нам је једноставнији, али и бржи. У ситуацији када се више сличних продавница отвори у непосредној близини, ствара се концентрација потрошача који су заинтересовани за одређене производе или услуге: тако, на пример, уколико наиђемо на продавницу обуће у близини још две конкурентске продавнице, у нашој подсвести ће се створити слика да је то "епицентар обуће", који ћемо посетити и сваки наредни пут када будемо у потрази за жељеним артиклом.

Наравно, са већим бројем сличних продавница јавља се и осећај изобиља и разноликости, а самим тим, већа је и вероватноћа да ћемо се на крају крајева, одлучити за куповину у неком од објеката. Оваква перцепција није случајна: када се нађу једни до других, продавци теже да у своју понуду уврсте и неке друге артикле које конкуренти немају и своју услугу унапреде колико год су у могућности, а оваква врста такмичења која између њих постоји, нама, као потрошачима, и заиста нуди прегршт могућности.

Теорија игре и Нешов еквилибријум - промена појединца доводи до лошијег резултата

Како бисмо најједноставније објаснили "теорију игре", узећемо за пример два продавца сладоледа у Кнез Михаиловој улици, продавца А и продавца Б, који ће своје тезге поставити тако да обојица буду на 100 метара удаљености од половине улице, како би свако ко долази из правца Трга Републике купио сладолед код продавца А, док сви који долазе из правца Калемегдана пазарили код продавца Б - на тај начин они су купце поделили пола-пола. Међутим, након првог радног дана, продавац Б би ипак за себе да узме "већи део колача", и наредног јутра он долази на идеју да своју тезгу помери на саму половину улице: на тај начин, он ће привући и део купаца са стране Трга Републике, а самим тим, имати и већу зараду. Киван, продавац А наредног дана помера своју тезгу на саму половину улице, тик до свог конкурента: сада обојица поново имају 50 процената свих купаца, али, најважније од свега - свака даља промена довешће до лошијег резултата. 

Овај концепт у "теорији игре" коју играју трговци први пут је препознао и развио амерички математичар и економиста Џон Неш, који је утврдио да равнотежа која постоји када се више трговаца нађе на једној локацији представља стање у коме ни један од њих нема мотив да промени своју стратегију, јер би свака, па и најмања промена, довела до резултата који је лошији од постојећег. У пракси, ово не значи да је у питању најбоље могуће решење или најбољи могући распоред, већ да би појединачна промена, односно промена позиције једног трговца, његовом пословању нанела више штете него користи, те је у таквој ситуацији, боље задржати позицију, или се заједно са конкурентима удружити и променити локацију.