За истраживање је примењен трик под називом "један је више", који заварава мозак и наводи слушалаца да помисли да су два изолована звука краћа од једног "целог", иако је у стварности укупно време трајања звукова исто. У експерименту је учествовало око хиљаду људи и испитане су њихове реакције на следећу аудио вежбу:
Заменивши звукове тишином, тим је открио да наведена илузија и даље функционише. Другим речима, једна непрекидна тишина се перципира као да траје дуже од два одвојена, краћа интервала тишине, иако им је време трајања идентично.
"Тишина, шта год да је, није звук - то је одсуство звука", каже Руи Џе Го, дипломирани студент филозофије и психологије са Универзитета Џон Хопкинс. "Изненађујуће је да наша студија сугерише да "ништа" и даље може бити "нешто" што се чује."
Истраживачи тврде да, зато што реагујемо на тишину на исти начин као на звук у овим триковима, ми заиста "чујемо" ту тишину и није у питању само логичан закључак.
Поред илузије "један је више", спроведени су и други слични тестови, који су обухватали испрекидане тишине и тишине које су варирале у зависности од тога колико су близу или удаљене једна од друге. Позадинске буке, попут ужурбаних ресторана и железничких станица, коришћене су као "оквир" тишине за неке експерименте, а за друге је било различитих одступања у тоновима.
Током свих експеримената, ефекти су били исти: тишина је очигледно била анализирана и прихваћена на исти начин као и звук.
"Различите врсте илузија или ефеката који се примењују искључиво за слушање звука, могу бити коришћене и за "обраду" тишине , што сугерише да заиста чујемо и одсуство звука", каже Ијан Филипс, филозоф и психолог са универзитета. Наведени резултати доприносе бољем схватању и проучавању човековог чула звука.
Многа истраживања показују да тишина може бити важна компонента за прецизније опажање звукова, као на пример, прављење кратких пауза између реченица како би нас друга страна пажљивије слушала. Ипак, све до сада, није било чврстих експерименталних доказа да сама тишина може послужити као стимуланс који мозак "чује".
У будућности, тим жели да испита како би човек перципирао тишину када је потпуно одвојена од "помоћног" звука (као у наведеним експериментима). На крају, поставља се питање да ли икада доживимо савршену тишину или не и да ли би таква открића била корисна у лечењу различитих проблема са слухом.