Тражење опроштаја често не делује као компликована ствар, али заправо, многима је веома тешко да се "правилно" извине када је то потребно. Иако узрок често могу бити понос или веровање да не сносимо никакву одговорност, многи у детињству заправо нису научили како заиста треба поступити када тражимо опроштај.
Један од примера може бити посматрање родитеља током конфликта. У многим случајевима, након свађе, сутрадан се обе стране понашају као да се ништа није десило, уместо дискутовања о проблему и извињавања. Када деца посматрају овакав начин игнорисања проблема, могу помислити да се реч "извини" користи само у "екстремним случајевима" и да онај који тражи опроштај суптилно "признаје пораз".
Због тога је веома важно научити децу од раних година да извињење не треба да асоцира на казну или понижавање, већ на преузимање одоворности за сопствене поступке и поправљање односа с другима. Правилно извињење ће постати симбол зрелости, самосвести и скромности, што су веома неопходне карактеристике које би требало развијати код најмлађих.
Наравно, постоје случајеви у којима казна не може да се избегне, али то је сасвим у реду. Најважније је направити разлику између извињења и сношења последица/кажњавања.
Следећих неколико корака могу бити добар почетак за развијање свести о важности искреног извињења код деце:
- Изговарање речи "Жао ми је", "Извини", "Опрости ми...".
- Описивање грешке/проблема
- Помоћи им да разумеју зашто су згрешили
- Објаснити им, ако је потребно, али без прављења изговора
- Навести их да обећају да се исто неће поновити
- Понудите потенцијална решења, ако је потребно
Пример може бити једна типична "дечја свађа", као што је узимање туђе играчке без питања. Из такве ситуације често долази до препирања или отимања. Тада се могу применити претходно наведени савети.
Детету можемо рећи да није у реду узимати туђе ствари без питања и да би требало одмах да се извини. Затим, другару може објаснити где је погрешио, како би боље разумело своју грешку, али и показало другоме да уме да преузме одговорност:
"Извини, знам да је твоја играчка, није требало да је узмем/Извини, само сам желео да се играм..." и сл. могу бити добар почетак. Ипак, облик извињења ће најчешће зависити од година детета. Понекада је у реду научити их да је довољно рећи "Жао ми је" , под условом да не понављају исту грешку у будућности.
Када је проблем озбиљнији, под утицајем бурних емоција, родитељи често терају дете да се извини "на силу". Такве реакције могу бити разумљиве, али временом, малишани ће тражење опроштаја искључиво повезивати са негативним искуством, понижавањем и кривицом. Иако може бити тешко, увек је боље мирно рећи да прихватамо њихово извињење, али да и даље постоје последице за одређене поступке.
Постоје бројни одрасли који још увек уче како да правилно поступе када траже опроштај, тако да је веома важно имати много стрпљења када су у питању деца. Биће потребно више различитих ситуација, сукоба и непријатности како би дете заиста разумело важност поштовања других и признања сопствених грешака.
Преузимање одоговорности за неисправне поступке на овај начин ће бити од велике помоћи за развој емоционалне и социјалне интелигенције.