Гравитациона рупа на Земљи: Налази се у Индијском океану и збуњује научнике

У Индијском океану постоји "гравитациона рупа" - место где је Земљина гравитациона сила слабија, а њена маса нижа од нормалне, па се и ниво мора налази у благом паду од 100 метара.

У питању је аномалија која је дуго збуњивала геологе, међутим, сада су истраживачи са Индијског института за науку у Бенгалуру у Индији пронашли оно што верују да је веродостојно објашњење за формирање феномена.

Научни тим је користио суперкомпјутере да симулира како се то подручје могло формирати чак 140 милиона година уназад.

Како би решили мистерију, гефизичари Дебанџан Пал и Атреји Гош у свом раду објављеном у часопису "Геофизикал рисрч летерс" усредсредили су се на древне океане који више не постоје. 

Људи су навикли да размишљају о Земљи као о савршеној сфери, али то је далеко од истине.

"Земља је у основи квргави кромпир. Дакле, технички то није сфера, већ оно што ми зовемо елипсоид, јер док се планета ротира, средњи део избочен је напоље. Наша планета није хомогена по својој густини и својствима, при чему су неке области гушће од других, а то утиче на површину Земље и њену гравитацију", рекао је коаутор студије Атреји Гош.

Ако сипате воду на површину Земље, ниво који вода заузима назива се геоид, а то је контролисано овим разликама у густини материјала унутар планете, јер оне привлаче површину на веома различите начине у зависности од тога колико масе има испод, додају.

"Гравитациона рупа у Индијском океану је најнижа тачка у том геоиду и његова највећа гравитациона аномалија, која формира кружну депресију која почиње одмах од јужног врха Индије и покрива око 1,2 милиона квадратних миља (три милиона квадратних километара)", наводи научник.

Аномалију је открио холандски геофизичар Феликс Андреас Венинг Мајнес 1948. године током гравитационог истраживања и од тада је остала мистерија.

Да би пронашли потенцијални одговор, Гош и колеге користиле су компјутерске моделе како би вратили сат 140 милиона година уназад, са циљем да сагледају ширу геолошку слику.

"Имамо неке информације и извесно знање о томе како је Земља тада изгледала. Континенти и океани били су на веома различитим местима, а структура густине је такође била веома различита", наводи тим.

Од те почетне тачке, спровели су 19 симулација до данашњег дана, реконструишући померање тектонских плоча и понашање магме, или растопљене стене, унутар плашта, дебелог слоја унутрашњости Земље која лежи између језгра и коре. У шест сценарија формирала се геоидна низина слична оној у Индијском океану.

"Укратко, наши резултати сугеришу да стубови морају да буду довољно пловни да дођу до средње дубине плашта да би били у складу са обликом и амплитудом посматраног геоидног улегнућа", рекли су аутори.

Први од тих стубова појавили су се пре око 20 милиона година јужно од геоидне низине Индијског океана, а 10 милиона година након што је стари океан Тетис потонуо у доњи део плашта. Како су се стубови испарења ширили испод литосфере и померали ка индијском полуострву, улегнуће се појачало.

С обзиром на то да су резултати научника у складу са елементима претходног Гошовог рада са моделима из 2017, пар је сугерисао да су стубови подигнути након што је морско дно Тетиса потонуло у доњи плашт, реметећи такозвану "афричку мрљу".

Међутим, други истраживачи нису убеђени. Они су истакли да нема јасног сеизмографског доказа да су симуларани стубови заиста присутни испод Индијског океана. Такви подаци ће се можда појавити ускоро а разлога за журбу нема, како наводи "Сајенс алерт", очекује се да ће геоидно улегнуће потрајати још много милиона година.