На ово коплексно питање је заправо тешко дати одговор. На лепа сећања може да утиче и то колико година имамо када се присетимо догађаја. На пример, адолесценција се сматра тешким периодом у животу, јер сваки догађај делује као значајан. Међутим, када се осврнемо на то доба живота и ставимо га у контекст свега што смо искусили, тешка времена можда неће изгледати тако негативна као када су се догодила, пише "Сајколожи тудеј".
Ипак, за одговор на поменуто питање, неопходно је да будемо у стању да истражимо животну причу коју иста особа прича у неколико различитих тачака свог живота, сматрају стручњаци. Управо су се тиме бавили истраживачи Терес Мартин, Нина Кемпер, Флориан Шмиедек и Тилман Хабермас, уједно и аутори студије објављене у чланку из 2023. у часопису "Мемори енд конгнишн".
У овом исцрпном и вишегодишњем истраживању учествовали су Немци различитог узраста. Замољени су да испричају кратку верзију своје животне приче у интервалима од четири године. Најмлађи учесници су имали осам година када је студија почела, а најстарији 65 година.
Почели су тако што су записали седам најважнијих успомена из свог живота, а затим су испричали петнаестоминутну верзију своје животне приче која је укључивала седам успомена које су навели. Животне приче су затим анализиране у целине и свака је шифрована у односу на то да ли је срећно, неутрално или несрећно сећање.
Студија је омогућила истраживачима да анализирају да ли су сећања из одређеног доба срећна или несрећна, а из ове анализе произашло је неколико занимљивих закључака.
Сећања жена и мушкараца се разликују
Прво, сећања жена су мање позитивна од сећања мушкараца. Такође, мушкарци и жене памте ствари мање позитивно са годинама, тако да су старији одрасли имали најмање позитивних успомена у односу на млађе одрасле особе.
Друго, примећено је да рана сећања (посебно која се односе на адолесценцију) су мање позитивна од сећања на касне тинејџерске дане, тј. ране двадесете. Такође, након касних тинејџерских година се смањивала позитивност сећања, да би после 50. године, постојала тенденција да сећања поново постану позитивнија.
Ипак, највеће позитивно сећање је касни тинејџерски период - ране двадесете година живота.
Подстицање да се исприча животна прича довела је до тога да су људи говорили о томе како су стигли тамо где су сада.
Наведено је да су испитаници често причали о ранијим животним изазовима (болести, смрти у породици, борбе у школи) који су их касније довели до тријумфа, а управо то помаже да се делимично објасни зашто су за старије узрасте сећања имала тенденцију повећања позитивног гледања на њих, наводи се на порталу.