Већина историчара и етнографа верује да се у лику Златне бабе скрива богиња мајка, која је од давнина изазивала страхопоштовање свих народа, а познати писац Александар Асов сматра да је њено порекло везано за народе Урала и Сибира. Међутим, овој моћној статуи клањали су се не само становници руског севера, већ и сви остали словенски народи, због чега је многи сматрају и старословенском богињом.
Објекат клањања или идеолошки непријатељ
Ипак, хришћански проповедници и мисионари у свом стремљењу да спасу душе представника староседеоца Урала и Сибира, у Златној баби видели су идеолошког непријатеља - паганско божанство коме се народ клањао и веровао у њену неземаљску моћ. Међу првима се овај култ богиње није допао епископу Пермском Стефану, који је крстивши народ отворио и ново поглавље у историји Русије, у коме није било места за веру у друга божанства осим православног Бога.
"У част Златне бабе приређиване су богате жртве, клани најбољи јелени и друге животиње. После крштења, ова светиња је нестала, а мора се претпоставити да је сакривена од знатижељних очију, а да је народ и даље наставио да јој одаје праве почасти", написано је у једном од историјских записа из времена Старе Русије.
За Златном бабом се трагало по читавој Русији
Иако се према многим историјским списима Златна баба налазила негде у срцу Сибира, козачке легенде крију другачију истину - према њима, уточиште словенске богиње било је на југозападу Алтаја. У мемоарима извесног мансијског старца, које је забележио етнограф и писац Носилов, записано је да статуа Златне жене изгледа као потпуно нага жена у природној величини, која наводно седи на простирци, сакривена тако да је обични људи никада не могу пронаћи.
Многи историчари и истраживачи култ Златне бабе виде мало другачије - археолози на местима ископина често проналазе злато и друге племенните метале које су становници приносили својим идолима, а са временом су драгоцени предмети и сами сматрани божанским атрибутима. Ипак, с времена на време у медијима се појављују записи и приче авантуриста који су наводно успели да виде статуу далеко у срцу руске тајге, а потрага за њом не престаје већ неколико векова.
Златна баба се нашла и у литератури
Због својих натприродних моћи, мистична Златна баба нашла се и у многим књижевним делима великих руских писаца, а упоредо са веровањима локалног становништва и списима са бројних експедиција у којима је народ трагао за њом, родило се и небројано много легенди које и данас у туристима изазивају и страх, али и жељу да богињу пронађу и увере се у њено постојање.
Из народа и имагинације, Златна баба се временом преселила и у литературу, те је тако познати уралски писац Плеханов 1985. године написао историјски роман "Златна баба" који је посветио трагањима за легендарним идолом. Само годину дана касније, Свердловски филмски студио снимио је и истоимени филм, док се око мита о овом божанству "врти" и добар део сижеа романа "Срце Парме" књижевника Алексеја Иванова.