Генерација Зед и заједница: Да ли постоје бенефити живљења са родитељима

Скоро трећина Американаца између 18 и 25 година, живи код куће са својим родитељима или са рођацима и то сматрају дугорочним стамбеним решењем, говоре недавна истарживања "Кредит Карме". Иако су пандемија корона вируса и губитак посла потенцијално утицали на овакву одлуку, многи млади остају у родитељском дому - јер баш тако желе.

Практични и индивидуални разлози 

"Продужетак останка у родитељском дому, може да има веома индивидуалне разлоге. Kарактеристично за припаднике генерације генерације Зед, јесте израженија техничка писменост и провођење времена у сајбер простору. На основу овога може се закључити да техничка окупираност и провођење времена у виртуелном простору углавном иде са недостатком искуства у физичком свету. Припадници ове генерације, може се рећи да имају мање искуства у реалним социјалним односима који се одигравају у реалном простору. Претерана усмереност на себе и лична достигнућа, захтевају константну жељу за појачаном бригом и пажњом. Такође емоционална контрола може бити упитна услед свих промена које се дешавају у целокупном друштвеном поретку, а ону су њихови носиоци. Ово могу бити неки од разлога због којих постоји инхибиција у реализовању самосталног начина живота.

Такође, неки од разлога зашто припадници генерације Зед остају да живе са својим породицама, могу да имају практичну позадину. Тржиште рада на коме раде припадници ове генерације, веома је нестабилно и склоно турбулентним променама. Такође високи трошкови становања, могу да буду још један од разлога за останка у породичном дому. Поред тога, истовремено похађање студија и обављање посла, типично је за ову генерацију, а останак код куће, олакшава им обављање ових задатака.

Поред ових разлога, нова генерација доноси и промену приоритета и мењање, сада већ, традиционалног осамостаљивања деце од родитеља у очекивано време", каже психолог Јована Ивановић за РТ Балкан.

Како је родитељима који живе са одраслом децом

"Одрастање деце у родитељском дому захтева велику пожртвованост родитеља и активирање свих ресурса за успешно подизање деце. Одрастање деце изазовно је за само дете, али и за родитељски пар. Долази до занемаривања сопственог партнерског односа, како би се родитељи у потпуности посветили новој генерацији.

Са престанком адолесценције и уласком у одрасло доба, млада особа изграђује сопствене односе мимо примарног породичног окружења, фокусира се на нове циљеве, изграђивање самосталности, грађење нових односа, романтичних пријатељских. Kако се код деце овај фокус мења, тако и родитељи пролазе транзитну фазу. Kада се процес одрастања деце одвија неометано и родитељска улога, након тог успешног процеса, више није иста. Те фокус родитеља, са детета треба бити усмерен на неке друге односе и активности.

Родитељи би требало поново да се посвете свом партнерском односу, успоставе нове контакте са својим вршњацима, унапређују своју каријеру и посвете се активностима које за њих представљају задовољство. Ако овај процес адаптације, код родитеља, након останка деце у породично гнезно изостане, може да провоцира неке непријатна осећања и ситуације", наглашава психолог.

Мотиви због којих млади остају код маме и тате

"Бенефити живљења са родитељима могу се поистоветити са некима од фактора за останак у родитељском дому. Најзаступљенији од њих је олакшавање финасијске сигурности. Финансијски трошкови живота могу бити подељени и самим тим редуковани у колико их дели више људи. Ово омогућава и потенцијалну финансијску штедњу за неке будуће планове.

Поред овога постоје и практични разлози, а односе се на дељење обавеза и заједничко обављање кућних послова. У колико породица остаје на окупу и након одрастања деце, а ради се о функционалној породици у којој не постоје неке изражене дисфункционалности, такво окружење може обезбедити додатну блискост и подршку између чланова породице у ситуацијама када је то неопходно. Емоционална подршка и приврженост може бити још један од бенефита останка у породичном гнезду.

Свака одрасла особа, требало би да одлуку о месту живљења доноси индивидуално, сходно својим потребама, циљевима и преференцијама. И поред тога у овом периоду неке особе доносе одлуку да остану у родитељском дому. На то поред неких општих фактора, морамо напоменути, утичу и врло индивидуални и лични фактори. Већина аутора тврди да одласком из родитељског дома особа отпочиње процес самосталности и индивидуације, овим транзитним периодом почиње одрасло доба. На основу ових мишљења можемо закључити да разлог за продужени останак могу такође бити и отпор и избегавање преузимања одговорности и улога које са собом доноси одрасло доба", појашњава стручњак за РТ Балкан.

Право време да се осамосталимо 

"Одмах да кажем да то време, као временска одредница, не постоји. Kада је право време за напуштање родитељског дома, може се закључити на основу низа фактора који могу утицати на то. Одвајање од родитеља, кроз призму психолошког гледишта, једна је од водећих ствари коју особа треба да оствари у одраслом добу, често психолошко одвајање има за предходницу саму физичку сепарацију. Левинсон описује низ фаза које дају главне црте развоја одрасле особе, односно низ периода. Према његовој теорији, у фази раног одраслог доба које обухвата период од 17 до 22 године живота, дешава се мост између адолесценције и одраслог доба, а одлике су му управо сепарација и везивање. Под овим подразумева екстерну сепарацију, што је сам одлаза из породичног дома, стварање финансијске независности и преузимање одговорнијих улога. И интерна сепарација која подразумева мању емоционалну зависност и бољу диференцијацију између селфа и примарне породице.

И на крају везивање које подразумева истраживање могућности и диживљавање себе као одрасле особе, као и стварање пријатељства мимо породичног окружење. Левинсон је у својој теорији дао временски интервал од пет година и то од 17 до 22, али с обзиром на савремено доба, ове границе постају све мање прецизне и бивају растегљивије, те се с тога може закључити да и након 22 године, не долази нужно до осамостаљивања од родитеља", настаља Јована.

Феномен празног гнезда

"Човек је социјално биће и то подразумева да, квалитет његовог живота и нужно зависи од контакта са другим људима. Одржавање зрелих, негујућих односа, показала су истраживања, утиче на квалитет и дужину живота. Kада су породични односи у питању, самосталност је део процеса одрстања и транзитна је фаза у животном циклусу једне породице. Деца како би успела да изграде сопствену самосталност, неопходно је да не успостављају зависне односе са својим родитељима, а за то могу бити одговорне обе стране. Некада је лакше продужено остајати у зависном односу како би се избегло суочавање са процесом одрастање деце и прихватањем старења самих родитеља, али то може претстављати на дугорочном плану велике проблеме. У животном циклусу сваке породице, када деца напуштају родитељски дом, долази до појаве феномена празног гнезда, али то је такође фаза која ако се адекватно превазиђе доноси трајно побољшање квалитета живота родитеља који остају сами, упућени једно на друго", закључује психолог.