"ТраумаТок": Да ли је дељење траума на интернету корисно или штетно

Разговарање са блиском особом о трауматичном догађају сигурно има користи по наше ментално здравље, јер успевамо да се суочимо са својим проблемима, добијамо утеху, подршку, осећамо да је другима стало до нас, што нас може мотивисати да се изборимо са негативним емоцијама. Ипак, да ли је ефекат исти када трауматично искуство поделимо са стотинама хиљада људи на интернету? Неки верују да јесте, поготово припадници генерације Зед.

Хештегови "трауматок (#traumatok)" и "траумадамп (#traumadump)" имају на милијарде прегледа на ТикТоку и Инстаграму, а претежно их користе припадници млађих генерација који описују своја негативна животна искуства из прошлости. Теме могу бити везане за љубавне односе, непријатне догађаје на радним местима, нестабилни породични живот, али и екстремне случајеве који могу трајно оставити емоционални траг.

Постоје бројне верзије садржаја, али главни циљ је углавном исти: дељење траума са хиљадама непознатих људи на интернету, добијање подршке и покретање озбиљних дискусија. Корисници у коментарима већином показују саосећање, а у неким случајевима, користе прилику да опишу и сопствена искуства која се могу повезати са оригиналним клипом.

Тада се започињу различити разговори о траумама, у којима се многи људи проналазе и добијају валидацију сопствених осећања и искустава. Због тога, поједини психолози верују да дељење траума на интернету може бити веома корисно за процес исцељења.

"Видимо да људи онлајн све чешће описују нападе или било које врсте злостављања која су доживели, деле детаље о генерацијским траумама у породици, о љубавним односима са нарцисоидним особама... Делује као да се на овај начин подиже свест о траумама, тако да се људи осећају сигурно када желе да траже помоћ," објашњава соматски терапеут Мег Шнецер за "Њујорк пост".

"Када људи имају храбрости да деле овакве детаље из свој живота, започињу се велики друштвени покрети. С друге стране, старије генерације су биле "научене" да потискују своја осећања и умање озбиљност одређених ситуација, јер је тако било "лакше"."

"Генерација Зед је одлучила да је било доста игнорисања сопственог менталног здравља и многи праве велике кораке у исцељењу и повезивању с људима који су прошли кроз сличне проблеме. Мислим да је добро што су млади људи самосвесни."

Шнецер је додала да јој не смета ако је дељење својих осећања на овај начин постало врста тренда, докле год се развија на безбедан начин. Сматра да овакав покрет може бити веома користан и за оне који нису ни свесни да носе одређене трауме са собом и да препознавање себе и сопственог искуства у одређеном садржају може започети процес исцељења, као и суочавања са потиснутим емоцијама које их потецијлано "коче" у животу.

Неопходан опрез

Ипак, постоји и одређен ризик који овакав садржај може донети. Пре свега, клипови у којима људи описују застрашујућа искуства из свог живота могу бити потенцијални окидач и проузроковати нежељене реакције, као што су: панични напад, неочекиван излив негативних емоција или чак може навести људе да још дубље потискују лоша сећања.

Поред наведеног, постоји и ризик од преиспитивања сопственог искустава, реалности, успомена, односа с другима... На пример, када смо изложени негативним вестима и када редовно "упијамо" туђе трауме, може доћи до озбиљних последица по наше ментално здравље. У екстремнијим случајевима, може доћи и до параноје, јер свака врста непријатног искуства се почиње тумачити као окидач или траума, што може погоршати емоционално стање и перцепцију о реалности.

Због тога је изузетно важно да они који покушавају да пронађу утеху и валидацију на "трауматоку" буду пажљиви и препознају када овакав садржај почиње више да штети, него што помаже.