Једноставније речено, пареидолија значи придавање смисла нечему што чујемо или видимо а што, заправо, нема смисла нити значења. Визуелна пареидолија је одличан пример пареидолије који смо сигурно сви доживели, а представља препознавање/уочавање различитих животиња, лица или објеката рецимо у облацима.
У прошлим истраживањима ова појава је често повезивана и са деменцијом или Паркинсконовим болешћу, али најновије откриће показује да различити нивои одређених хормона могу утицати на психолошки феномен "препознавања" односно привиђања лица на различитим предметима/површинама.
Око четиристо учесница је било подељено у три групе (труднице, жене које су се недавно породиле и жене које никада нису имале децу) и имале су задатак да анализирају неколико стотина понуђених фотографија и кажу да ли на њима могу уочити лице и различите експресије.
Резултати су показали да су жене које су у протеклих годину дана добиле дете уочиле највише "лица" на фотографијама, знатно више него друге учеснице.
"У суштини смо пронашли доказ да су породиље имале веће склоности ка паредолији него труднице," објаснили су аутори студија за журнал "Бајолоџи летерс (Biology Letters)". Додају да овај проналазак може бити користан за истраживање психолошких процеса који се јављају код нових родитеља, који су веома важни код развијања доброг односа између мајке и детета.
Истраживачи верују да резултати могу имати везе са нивоима хормона окситоцина, јер су претходна проучавања пронашла да су људи лакше препознавали лица на неживим предметима када би добили вештачки извор овог хормона. Верује се да породиље имају повишену количину окситоцина, тако да је то могло утицати на њихову перцепцију понуђених фотографија током студије.
Не постоје конретни докази да је окситоцин повишен код жена након порођаја, тако да није могуће прецизно закључити да је он био заслужан за резултате. Ипак, сигурно је да су труднице или жене без деце уочиле мање црта лица на фотографијама него оне које су се породиле годину дана.
Пошто је мозак човека веома осетљив на било које облике и линије које подсећају на људско лице, псиохолози који су спровели студију се надају да ће резултати помоћи у будућим истраживањима овог феномена, a откривени подаци се могу користити за проучавање невербалне комуникације и говора тела.