Сигурно је да нико не воли наредбе, али зашто повремено осетимо ирационални бес када нам неко говори шта да урадимо, чак иако саговорник не користи заповедни тон? У већини случајева се осећамо изиритирано, јавља нам се жеља за расправом, па затим фрустрација, јер не можемо да разумемо одакле долазе наше негативне емоције. У најгорем случају, можемо почети да терамо инат, заправо "послушамо" негативна осећања и започнемо расправу, што само додатно компликује ситуацију.
На пример, ако смо планирали да почнемо да вежбамо и наш партнер нас подсети да би ускоро требало да кренемо са режимом (чак и када је из најбоље намере), осетимо неочекиван бес и јаве нам се следеће мисли: "Ко си ти да ми говориш да треба да вежбам? Зашто се мешаш у моје планове? Да ли мислиш да сам неспособан и да немам дисциплину? Више ни не желим да вежбам..." Иако у већини случајева овакав начин размишљања траје кратко и брзо се "освестимо", можемо осетити непријатност, али и малу дозу срамоте, јер смо свесни да смо одреаговали детињасто.
Ипак, овај психолошки феномен није толико редак. У питању је психолошка реакција која нас наводи да пружамо отпор, јер се у тренутку осећамо као да нам је ускраћена слобода избора. Неочекиван агресија која се појави је углавном привремена препрека, али повремено може доћи до озбиљнијих проблема. На пример, многи пушачи неће позитивно реаговати на исувише директне савете за одвикавање, који могу подсећати на наредбе ("Оставите цигарете!"), иако знају да њихова зависност није добра за здравље, али ће из ината ипак наставити ("Престаћу са пушењем када ја то желим!").
Пошто се можемо осећати као да нам је слобода одузета када нам неко понуди сличну сугестију, покушавамо да је "повратимо" кроз бунт, што у већини случајева није решење, објашњава за "Сајколоџи тудеј Елизабет Доранс Хал, стручњак за комуникацију. Како можемо контролисати ове ирационалне емоције и спречити саботажу односа са другима, а у исто време донети најбољи избор за себе?
Логика на првом месту
Пре него што дозволимо агресији да превлада над разумом када добијемо добронамеран савет који нисмо тражили, морамо се запитати: Да ли друга страна заиста покушава да ме контролише? Шта би неко добио од узимања моје слободе избора, да ли је сугестија коју добијам заиста добра за моје здравље/срећу?
Само неколико тренутака размишљања о овим питањима могу поптуно променити перспективу и умирити нас. Ипак, ако ни рационализација не успева, онда можемо пробати приступ који је и даље агресиван, а ефикасан и добар за нас. Пример може бити претходно поменуто вежбање. Када нам блиска особа удели савет, можемо рећи/помислити: "Да, свакако сам хтео да почнем данас," што даје осећај контроле над ситуацијом, чак иако осећамо иритацију због туђе сугестије.
Једна студија објављена у журналу "Рисрч гејт" је показала да су учесници били спремни да послушају добронамеран савет када је био представљен на мање директан начин. Било им је понуђено да очисте зубе концем или нанесу заштитни фактор, али да им је дозвољено да "сами одлуче шта је најбоље за њих". Друга студија, објављена на истој платформи, показала је да емпатија може имати улогу у промени перспективе. Другим речима, ако се поставимо на место саговорника који нам је уделио савет, може нам бити лакше да разумемо њихов начин размишљања и лакше прихватимо сугестију (или барем спречимо ирационални бес).