Када се спомене руска књижевност, прва асоцијација су, сасвим оправдано, велики писци попут Лава Толстоја, Фјодора Достојевског и Александра Пушкина. Ова имена су оставила значајан траг у светској култури, а ликови из њихових романа послужили су као инспирација многим уметницима - редитељима, глумцима, позоришним звездама, па чак и музичарима.
Ипак, о томе шта је њих мотивисало, ко су биле њихове музе, како су успевали да дискретно изрекламирају своје омиљене аксесоаре, али и добију рекламу од других звезда светског гласа, се јако мало зна, а како бисмо то исправили, потрудили смо се да макар делић занимљивости сажмемо у ове редове.
Толстој je "Рат и мир" написао у четири тома да би зарадио више
Чувени роман "Рат и мир" који је написан у четири тома, руског књижевника Лава Толстоја је прославио широм света, али да није било посебних исплата писцима за сваки штампани текст, ово дело можда и не би било толико обимно. Не, тада се његов роман није штампао и продавао као књига, односно четири књиге, већ је свако поглавље појединачно штампано и објављивано у магазину "Руски вестник".
За свако поглавље писцу се исплаћивала за то време позамашна свота новца - 500 рубаља, који су и били мотив књижевнику да настави да пише, што више и што дуже. Толстоју је са овим договором "упала кашика у мед": поређења ради, његов колега, Фјодор Достојевски је по једном штампаном издању добијао између 150 и 250 рубаља.
У Пушкиновом "Eвгенију Оњегину" постоји и реклама
Оно што савремени маркетари називају продукт-плејсментом (пласирањем рекламе производа у серије или филмове), Александар Пушкин је у свом роману "Eвгениј Оњегин" извео на маестралан начин, тако да није није могао ни да посумња да је у питању реклама. Бог маркетинга свог времена је у роману ненаметљиво споменуо и шешир боливар који је Оњегин носио када је ишао у булевар, и сат произвођача "Брегет" који је зазвонио за ручак, па чак и свој омиљени ресторан Пјера Талона на Невском проспекту у који је тако журио Оњегин како би се сусрео са Каверином. Данашњи стручњаци би о овој теми могли много да науче из овог књижевног дела.
"Браћу Карамазове" је прославила Мерилин Монро
Роман Фјодора Достојевског "Браћа Карамазови" је популарност изван Русије стекао захваљујући заносној плавуши Мерилин Монро, која је на једној конференцији за новинаре потпуно непланирано изрекламирала ово књижевно дело.
"Тамо постоји одличан лик по имену Грушењка. Права заводница. Идеална улога за мене."
Наравно, обожаваоци чувене Мерлинке су масовно похрлили да пронађу књигу и што пре сазнају каква је то Грушењка и чиме је одушевила њихову љубимицу. Други талас потражње за "Браћом Карамазовим" догодио се 1962. године - након смрти Монро у медијима се доста причало о њеним изјавама и улогама које је имала, и још једном је њена изјава доспела у први план. Публика је изнова "полудела" за романом Достојевског, а издавачка кућа је била приморана да штампа књигу у два додатна тиража.
Лик Ане Карењине у истоименом роману је "позајмљен" од Пушкинове ћерке
Лик Ане Карењине свима је познат је захваљујући школској лектири, али мало ко зна да је "прототип" лепе Ане била старија ћерка његово колеге Александра Пушкина, Марија Гартунг, којом је Лав Толстој био очаран. Посебно су се књижевнику допадали Маријини таласасти праменови које је наследила од оца, а овом детаљу Толстој је посветио посебну пажњу када је описивао своју хероину: "Приметни су били само, украшавајући је, ти својевољни кратки завитуљци њене косе, који су се увек коврџали на темену и слепоочницама".