Концепт прокрастинације је многима добро познат: све што заиста не морамо завршити истог тренутка, можемо одложити за касније, све док не кренемо да осећамо притисак и панику, за коју верујемо да нам "помогне" да завршимо задатак. Иако многи верују да им прокрастинација не наноси штету, јер увек "некако све стигну", може довести до нежељених последица по ментално и физичко здравље, проузрокује стрес, осећај ниже вредности, преоптерећености.
Како знамо да није добро да одлажемо обавезе, онда је сигурно боље да завршимо све што морамо истог тренутка, да нас не би "сачекало" после и не би постало терет. Ако можемо да одмах оперемо судове након сваког оброка, опраћемо их, ако нам неко пошаље поруку, морамо одмах да одговоримо (иако није хитан случај)... Наведени образац понашања се зове прекрастинација: другим речима, то је веровање да ако одмах "скинемо" све обавезе са дневног реда, смањићемо ниво стреса у будућности и уштедети себи време.
Можда звучи као добро решење за побољшање продуктивности, али поједини психолози верују да овај тип екстремне марљивости не би требало да буде решење. Један експеримент са Унверзитета у Пенсилванији, који је објављен на платформи "Сејџ журналс (Sage Journals)", показао је да људи имају тенденцију да бирају тежи пут до завршавања задатка, чак иако постоји лакша опција.
Напор није све
Сваки од учесника је добио задатак да пренесе једну од две кофе са једног краја собе на други, где је била нацртана линија која је представљала циљ. Имали су две опције: да понесу кофу која се налазила на средини собе и шетају ка циљу или да понесу кофу која се налазила ближе завршној линији и однесу је до циља. На изненађење психолога, већина учесника је одабрала прву, тежу опцију, у којој су морали дуже да држе кофу.
Експеримент је показао да је приоритет учесника био да што пре почну са завршавањем задатка, него да покушају доћи до циља на ефикаснији начин, који захтева мање физичког напора. Овај феномен се може видети на многим примерима, када год појединац жели да се осећа корисно, вредно, продуктивно, када заборави да сагледа друге перспективе и не примети да важнији приоритети могу постати "замагљени".
Прекрастинација представља проблем јер може да "завара", да доведе до лажног осећаја поноса и задовољства, јер смо одмах решили "видљиве" проблеме. Уместо тога, требало би да енергију и концентрацију усмеримо на веће изазове пред собом. Поред тога, осећај олакшања и задовољства који прекрастинација доноси чак може постати врста зависности.
Људи који редовно практикују прекрастинацију углавном имају висок ниво енергије, жељу за успехом, за удовољавање другима, за валидацијом. Иако наведене особине нису увек негативне, психолози који су водили претходно наведену студију упозоравају да оне могу бити повод за одлазак у екстрем, што само може постати извор оптерећења, стреса и премора. Када покушавамо да све завршимо што пре, само да бисмо одређен проблем "скинули с ума", често може доћи до грешака, које ће само успорити цео процес и направити контра ефекат.
Уместо тога, најбоље је имати добро организован распоред обавеза и пажљиво одредити шта може бити највећи, а шта најмањи приоритет у току дана/недеље/месеца, тако да прекрастинатори могу да усмере енергију ка најважнијим задацима и заврше их са довољно воље, енергије и обазривости. На крају, пре него што одлучимо како да распоредимо обавезе, најбоље је запитати се: да ли је важнији квантитет или квалитет?