Емоционална интелигенција се дефинише као способност препознавања, разумевања, изражавања и управљања емоцијама. Психолози сматрају да се емоционална интелигенција развија још од малена и подразумева да дете има развијену емпатију, отворен однос и да је знатижељно.
Наравно да на њу утиче доста фактора и у њеној здравој изградњи битно је и како се поставе мама и тата.
Постоје ситуације када родитељи, свесно или несвесно или можда због незнања, могу негативно да утичу на емоције код деце. Докторка Џулија Дигани се бавила овом темом и подучала је људе разним стиловима комуникације који подстичу повезаност и независност, што је од виталног значаја ако желите да имате јаке, здраве и емпатичне односе.
У наставку прочитајте које то три реченице, по мишљењу докторке, родитељи треба да избегавају у васпитању своје деце. Такође, навела је и конкретне примере који би били корисни у односу са децом.
Зашто ниси мотивисан
Уместо да детету кажемо ову фразу, емоционално интелигентан одговор би био тај да ми, као родитељи, сазнамо где "лежи" мотивација и способности детета.
"Када деца имају потешкоћа око неких ствари, то није зато што не желе да то ураде добро, него зато што једноставно не могу", каже неуропсихолог докторка Џулија Дигани и додаје да "проблем није њихова мотивација, већ се често ради о томе да не могу да се повежу родитељска очекивања и дечије могућности".
Рецимо да дете проводи превише времена играјући видео игрице, а да скоро уопште не чита књиге.
Избегавајте да га питате: "Зашто више не читаш" и уместо тога, отворено му реците "Видим да заиста волиш да играш игрице. Волео бих да чујем шта ти се толико ту свиђа", пише Си-Ен-Би-Си.
Зашто ме не слушаш
Детету је потребно да истраже свет на основу сопственог идентитета, а не на основу родитељских уверења о томе како би оно требало да буде. Зато, докторка саветује да уместо питања "зашто ме не слушаш", прво добро размислите и запитате се "да ли сам те ја, као родитељ, чуо, слушао". Емоционално интелигентни родитељи, који својим понашањем дају добар пример, стреме да се повежу са својим дететом. Деца би требало да знају да су вољена и да ви желите да чујете шта они имају да кажу о неком њиховом искуству.
"Пре извесног врена, радила сам са родитељима чија је ћерка имала проблема са пажњом. Били су веома фрустрирани. Девојчица није хтела да уђе у ординацију, није чак хтела да изађе из аутомобила. Када смо касније разговарали са њом, сазнали смо да јој је заправо сметала музика која се пуштала у ординацији. Прави проблем, у овом случају, био је тај што заправо родитељи ниси чули потребе свог детета", каже Џулија.
Не поштујеш ме
"Често виђам родитеље како износе катастрофалне закључке о понашању свог детета на основу сопствене несигурности. Један пар ми је рекао: "Наше дете нас уопште не поштује", а ово су закључили на основу тога што њихов тинејџер није завршио домаћи задатак. Када су родитељи изнели своју забринутост у опуштеном разговору са дететом, сазнали су заправо у чему лежи проблем: "Ја вас поштујем, али тај домаћи задатак ми је био веома тежак".
У таквим ситиацијама, када помислите да вас дете не поштујете, емоционално најинтелигентнији приступ би био да поставите конкретно питање без осуде, али да потврдите своју спремност да слушате. Разговарајте са малишаном или тинејџером на следећи начин: "Приметила сам да си добио тек прелазну оцену на последњем тесту. Хајде да видимо шта се догодило. Реци ми шта ти мислиш о томе зашто се догодило", саветује докторка.