Херој који је спасио свет: Ко је био совјетски официр који је спречио избијање Трећег светског рата

Свако од нас с времена на време има тежак дан на послу, а након ове приче сви наши изазови током радног времена постају "мачији кашаљ". О херојском подвигу совјетског официра, који је цео свет спасио избијања Трећег светског рата, веома дуго није се знало ништа, али је његов допринос светској историји и политици неоспорив.

"Нисам спасио свет, то је био само тежак тренутак на послу, ништа више. Нисам ни херој, само сам се нашао у право време, на правом месту", рекао је Станислав Петров.

Напети односи двеју суперсила

Односи двеју суперсила, Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава су током 1983. године били посебно напети, а током само пар месеци одиграло се неколико изразито драматичних ситуација:

• 8. марта је године тадашњи председник САД назвао је СССР "империјом зла",
• 4. априла су амерички авиони улетели у ваздушни простор СССР и бомбардовали Зелено острво,
• 1. септембра је совјетски ловачки авион оборио комерцијални лет јужнокорејске авио-компаније који је грешком скренуо са трасе и "залутао"изнад руске територије, при чему је погинуло 269 путника, од чега 62 америчких држављана.

Читаво човечанство налазило се на ивици нуклеарног рата двеју држава, а 26. септембра свет је био најближи његовом почетку. Трећи светски рат би избио да није било Станислава Петрова, који је преузео ризик на себе и донео одлуку каква се доноси само једном у животу.

Совјетски херој који се нашао у право време на правом месту

Током 1972. године Станислав Петров био је постављен на позицију дежурног на командном пункту Серпухов-15, месту где ће се и одвијати драма која је обележила историју. Од тада, па све до кобне ноћи, његов посао био је крајње стабилан и може се рећи миран. Ипак, у ноћи између 25. и 26. септембра 1983. године, у 15 минута иза поноћи, све се окренуло наопачке: сателитски систем "Око", који алармира о ракетним ударима, издао је упозорење о лансирању интерконтиненталних балистичких ракета са америчке базе.

Русију од нуклеарне експлозије дели само 28 минута, док за одговор преостаје само 15! На плећима Станислава Петрова, иначе искусног официра је историјски важна одлука: да нареди лансирање совјетских ракета, као одговор на надолазећу претњу из Америке, или не. У рекордном року спроведено је свих 30 нивоа провере исправности сателитског система, а компјутер је показивао да су сви до једног параметри исправни и да је вероватноћа експлозије максимална.

Према инструкцији, Станислав је требало да одмах извести врховног команданта о томе да је претња у ваздуху и да је неопходно одговорити на њу, али, он је одлучио да прекрши сва правила, рекавши како је компјутер погрешио. Његова сумња почивала је на две ствари - интуицији и чињеници да је испаљен сумњиво мали број ракета, само шест.

Сат откуцава, а Трећи светски рат је све ближи

Тих 28 минута су за Станислава трајали читаву вечност, а како и не би, када је цео свет у његовим рукама. Ипак, совјетски официр је веровао да је донео исправну одлуку. Тик-так, тик-так, сат је откуцавао и од потенцијалне експлозије СССР су делили тренуци. Шта би било да је Станислав погрешио, тешко да можемо и да замислимо.

Срећом, по истеку оних 28 минута ништа се није десило, а Станиславу је пао камен са срца. Како се касније испоставило, "Око" је заиста погрешило: на детекторима су фиксирани одсјаји сунца у облацима, који су погрешно протумачени као ватрени "репови" ракета. Како би се избегло ширење информације о овом инциденту, из свих радних дневника избрисане су белешке које су направљене у периоду од 00.15 до 00.30, а тајна је чувана све до 1993. године.

Награда је изостала, а о његовом подвигу се тек касније прочуло

Иако би било сасвим очекивано да је за свој херојски чин спашавања света Станислав награђен највишим звањима, његово руководство одлучило је другачије, а само неколико месеци касније уследила је и оставка. Након ње, он се преселио у подмосковље, где је радио као чувар и живео веома скромно, од пензије која је била довољна тек да споји крај с крајем. Све до 1998. године о њему није знао готово нико, а захваљујући пријатељу Карлу Шумахеру, Станислав је коначно добио публицитет који је заслужио.

У јануару 2006. године у штабу Уједињених Нација у Њујорку Станиславу је уручена кристална статуа у облику руке која држи Земљу на којој је угравирана и посвета "Човеку, који је спречио нуклеарни рат", а током 2013. је проглашен и лауреатом Дрезденске премије. Године 2014. о њему је снимљен и документарац "Човек, који је спасио свет".