Мистерија последњег двобоја: Како је страдао Љермонтов и шта би било да није послушао своју бабу

Руски писац Михаил Љермонтов у историји није упамћен само као аутор генијалних књижевних дела, већ и као особа коју је слава итекако променила. Наравно, на горе. Ипак, и поред бритког језика, његов таленат је неоспорив, а допринос руској и светској књижевности немерљив.

Баба Љермонтова предодредила судбину

Четрдесетих година 19. века пред Михаилом Љермонтовим је била важна одлука која би сасвим сигурно променила и ток његовог живота. Наиме, те 1840. године, млади Михаил је одлучио да заврши војну службу, напусти Кавказ и коначно  се посвети ономе што је сматрао својим животним признањем - литератури. То би се и догодило да прсте није умешала његова баба. Она је писце, уметнике и људе сличних занимања сматрала беспосленим људима, а будући да је свог унука јако волела, желела је да се он бави неким перспективним послом и гради каријеру док је још млад и пун снаге. Не желећи да је узрујава, Михаил је послушао њен савет и остао на Кавказу.

Са својим будућим убицом, Николајем Мартиновим, Љермонтов се упознао још у школи, а неко време су се чак и дружили и заједно обилазили Москву. И не само то: њих двојица су могли чак и да постану породица, да Љермонтова није одбила млада и лепа сестра Николаја Мартинова. Већ 1841. године, Љермонтов је потпуно "изгубио компас" и распојасао се до мере да је чак и свог пријатеља Мартинова задиркивао због његове љубави према кавкаској култури. Није било дана да писац макар и кроз шалу не "боцне" Николаја, а свака његова молба да се уразуми и упристоји бивала је потпуно игнорисана. Стрпљење Мартинова је полако попуштало, да би на крају он послао Љермонтову позив за двобој.

Двобој обавијен велом мистерије

Иако су двобоји у руској историји веома дуго заузимали значајно место, овај између Љермонтова и Мартинова био је по свему посебан, а све до данас он је обавијен велом мистерија и тајни, будући да се не зна како су се ствари одвијале тог трагичног 27. јула 1841. године.

Сагласно једној верзији, Михаил Љермонтов је тражио примирје већ након почетка двобоја, а како би свом опоненту показао да је пријатељски настројен, испалио је хитац у вазух. Мартинов, са друге стране, није хтео да се "бакће" по ко зна који пут и једноставно је испалио метак Љермонтову право у груди.

Према другој верзији, како је Љермонтов био тај кога је Николај изазвао на двобој, на њему је био и први пуцањ, али он није желео да искористи ову конкурентску предност. Било како било, Љермонтов је примио свој метак, а шансе за преживљавање биле су равне нули.

Друштво шокирано, пријатељи и не толико

Оне који Љермонтова нису познавали, али су поштовали његов лик и дело, ова трагедија је оставила у неверици, док су његови пријатељи страшну вест примили као сасвим очекивану, јер је и његово понашање било веома иритантно и изазивајуће. Штавише, у највишим слојевима петербуршког друштва могло се чути и да је добио оно што је заслужио - оваквог мишљења био је и сам цар Николај I. Додуше, кроз неко време је и сам император мало смекшао и изјавио да је "онај који би могао заменити Пушкина, убијен".

На сахрани великог руског писца присуствовао је велики број људи, а међу онима који су дошли да одају почаст били су становници Петигорска, чланови породице и пријатељи, као и велики број обожавалаца и путиста који су у том туристичком месту одмарали.

Занимљиво је и то да је у првих неколико дана од трагедије у јавност изнето много опречних чињеница, а једна од њих је и да је писац умро природном смрћу након дуге болести коју је лечио на Кавказу. Но, истина је убрзо испливала на површину.