У чему је привлачност "ружне" уметности

Недавна савремена изложба у Њујорку, под називом "Ружна слика", имала је толико посетилаца да се датум трајања изложбе морао продужити. Успех изложбе је изненадио многе кориснике друштвених мрежа, који су већином поделили следећу мисао: "Зашто би се стварале гужве око неатрактивних слика?"

Да бисмо тумачили потенцијалне одговоре на ово питање, морамо се запитати: шта значи "атрактивна" слика, као и да ли уметност мора да "прија" нашем оку да би била прихватљива и квалитетна?  

Још од почетка човечанства, праисторијски радови које су људи цртали у пећинама нису имали улогу "лепе декорације", као што милиони дела имају данас. Ти цртежи су били магијски симболи, лични потписи и оно најважније: белешке и приказ времена у коме су настали, а данас се сматрају уметношћу, иако њихова функција није била естетска.

Многи уметници се данас изражавају на сличан начин, само уз богатије палете и приступ разним материјалима, али жеља за испољавањем унутрашњег света кроз креирање цртежа или слике је остала иста. Може се рећи да управо у томе лежи суштина "ружне уметности": како човекова унутрашњост није увек лепа и привлачна, не може бити ни његово стваралаштво.

"Ружан" рад може бити личан метод изражавања уметника, али га такође може искористити као поруку или критику друштва. Један од најпознатијих примера оваквих уметника је холандски ренесансни сликар Хијеронимус Бош. На његовим сликама су приказане најружније стране човека и то не само по физичком изгледу, већ и по понашању ликова.

На његовој најпознатијој слици, "Врт уживања", могу се видети бројна изобличена лица, фигуре, поготово на десном крилу, које представља пакао. Чак и саме интеракције у које се ликови упуштају су неморалне и одбојне, што је за његово време био врло шокантан приказ човека. Искривљена лица и узнемирујуће сцене су биле одраз њихових карактера. Поређења ради, у овом периоду је Микеланђело осликавао Сикстинску капелу, украшавајући је хармоничним приказима анђела (што би се данас назвало "лепом" уметношћу, док Бош више припада "ружној" категорији).

Ипак, оба уметника су проглашена мајсторима и овакви контрасти се могу видети на бројним другим примерима. Дакле, "ружна" уметност и препознавање њене важности није новитет, али зашто је вековима потребна човечанству исто колико и "лепа" лепота?

Контраст, анализа и контрола

Пре свега, да би се нешто прогласило светлим и лепим, мора имати своју тамну и непривлачну супротност.

Једна немачка студија из осамдесетих је установила да шок може бити фактор који помаже неатрактивним делима да "хипнотишу" посматрача, привуку и држе му пажњу. Поред тога, "ружно" се налази на истом спектру као и "лепо", тако да посматрач добија прилику да упореди ова два екстрема и дубље размишља о њима.

Када посматрамо гротескну уметност, јављају нам се многа питања, која се можда никада не би појавила да нам је слика коју посматрамо "пријала". Питања углавном могу бити везана за изглед рада, његово значење: "Зашто би неко ово направио? Да ли пропуштам поруку? Шта представљају ова лица?" 

Немачки научник Винфрид Менингаус сматра да, када уметност проузрокује негативне емоције, наша реакција заправо може бити позитивна: наводи нас на размишљање, дубљу анализу, инроспекцију, упоређивање са "лепим", преиспитивање концепта лепоте... Према њему, посматрач тада може да научи да сагледа другачије перспективе и анализира уметност на занимљивији начин, што развија његово поштовање према раду.

На крају, амерички психолог Пол Блум сматра да оде улогу игра и осећај контроле. Када посматрамо непријатну или узнемирујућу сцену на платну, можемо бити исфрустрирани, тужни, бесни, забринути, али једно је сигурно: ми смо безбедни. Знамо да смо безбедни, да нас страшно дело не може "дотаћи" и због тога не осећамо потребу да скренемо поглед, да "побегнемо". Кроз "ружну" уметност се на безбедан начин приказује мрачна страна човека, која ће заувек интригирати посматрача и кроз слику на зиду ће имати прилику да у њу завири.