Магазин
Мариински театар: Кроз пожаре до храма уметности у недрима Санкт Петербурга
Од краја 18. века, када је по налогу Катарине Велике направљен, овај храм уметности је преживео неколико пожара, али се сваки пут дизао као Феникс из пепела. Са његових дасака се у свет балета и опере отиснуло небројано много звезда, а све до једне свој успех дугују изванредним кореографима који вековима негују традицију и културу Мариинке. Ове године је Мариински театар, једно од најпознатијих и најбољих позоришта опере и балета на свету, прославио 240 година свог постојања.
Историја Мариинског театра датира још из 1783. године, када је императорка Катарина Велика издала наређење да се формира комисија за управљање представама и музиком и сагради Велики Камени театар, који је био претеча данашњег Мариинског. Императорка је стремила ка томе да се за престиж и гламур њене империје чује по целој Европи, а премда су уметност и култура одувек били најбољи "амбасадори" развоја једне земље, театар је био сасвим логично решење.
"Руски театар не треба да буде само за комедије и трагедије, већ и за опере", написала је Катарина Велика у својој наредби.
Од маестралног храма уметности до згаришта
Велики Камени театар се градио по пројекту реномираног италијанског архитекте Антониа Риналдија, а његово свечано отварање 5. октобра 1783. године је привукло пуно пажње. Окружена, не толико високим грађевинама, ова монументална зграда је брзо постала један од најпрепознатљивијих симбола Санкт Петербурга, а њен ентеријер и декорације нешто о чему се причало месецима.
Почетком 19. века, Велики Камени театар је био рестауриран, а зграда је постала још упадљивија јер су тик до главног улаза саградили и порту са фонтаном у препознатљивом класичном стилу. Нажалост, већ 1811. године зграду позоришта је захватио страшан пожар, који је за само два дана маестрални храм уметности претворио у згариште. Тако је Велики Театар и стајао наредних 7 година, руиниран и трагично пуст.
"Други живот" је позоришту удахнуо француски архитекта
Другу шансу велелепном позоришту је дао архитекта Антоан Модјуи, а сцена рестаурираног Великог Каменог театра је након тога поново постала епицентар културних дешавања Санкт Петербурга. Са његових "дасака које живот значе" су се још тада у свет уметности отиснуле многе светске звезде. Међутим, само пар деценија касније, историја се поновила: позориште је поново захватио пожар и зграда је још једном сравњана са земљом. Срећом, жртава није било, али је део прошлости заувек изгубљен.
Овога пута, рестаурација је започета одмах након трагичног догађаја, а све под "диригентском палицом" архитекте Алберта Кавоса, који је био велики поштовалац позоришта. Желећи да кроз свој рад ода почаст и императорки Марији Александровној, супрузи Александра II, која је важила за покровитељку уметности, он је ново позориште назвао по њој - Мариински театар.
Наслеђе Романових, нимфе и звоно са једног од храмова
Мариински театар је утемељио традицију руске балетске и оперске културе која се брижно негује већ скоро два и по века. Осим тога, у здању се могу пронаћи и бројни историјски артефакти који су се у династији Романов преносили са колена на колено. Један од њих је и лустер невероватних габарита који се данас налази у самом центру позоришне сале: тежак две и по тоне и направљен од 23.000 кристала и 210 лампи, овај гигант је и сам по себи уметничко дело.
И плафон Мариинског театра је уметност своје врсте: на њему су приказане нимфе и амори који су окружени портретима 12 великих руских писаца, који су ту као подсетник да је изворно Мариински театар био намењен и за оперске и драматушке поставке.
У здању позориште се налази и звоно старо пуна два века које се користи у извођењу опера "Хованшчина" и "Борис Годунов". Према легенди, оно је било скинуто са једног од петербуршких храмова, а по почетка своје "позоришне каријере" је неколико деценија провео на дну оближњег канала.
