Филимоновска играчка: Од глинене пиштаљке до симбола Русије

Према предању, село Филимоново је свој назив добило по грнчару Филимону, који је први открио да у тој регији постоје налазишта мекане глине од које се могу правити разни предмети. Од тог тренутка, ово село у Туљској области је постало епицентар тог заната. Грнчарство је цветало неколико наредних векова, а сваки мушкарац Филимонова био специјализован за израду одређене врсте предмета од глине: чиније, цигле, украси.

Како је Филимоновска играчка постала симбол Русије и због чега се, попут свих осталих заната, израда ових ремек-дела суoчила са опасношћу од нестајања?

Филимоновска играчка - од неупотребљивих остатака до правих ремек-дела

Ако су за грнчарски занат у селу Филимоново били задужени мушкарици, за израду ових популарних играчака су то биле жене. Оне су сакупљале остатке глине која није могла да се искористи за крупне предмете, а затим их својим вештим рукама претварале у фигурицу креативног облика.

Мало помало, жене су кренуле да своја мала ремек-дела излажу на вашарима и изложбама широм земље, а интересовање посетилаца који би видели Филимоновску играчку је расло из дана у дан. Свако је хтео да у свом дому има једну такву играчку која уноси радост и лепо расположење!

Каваљер, дама, медвед: Какве су биле Филимоновске играчке

Све филимоновске играчке су биле пиштаљке, а мајсторице тог заната су у својим ремек-делима најчешће приказивале ликове из живота. Оно што ову играчку издваја од осталих је њена крајње једноставна, а препознатљива форма: глава конусног облика, узак струк и минималан број детаља. Мушке фигурице су се називале каваљерима, а женске - дамама. Често су се као узор користиле и животиње, од којих су медведи, јелени и домаће животиње били најзаступљенији.

Играчка-пиштаљка се најчешће правила из једног дела и само су поједине мајсторице свог заната могле да направе композицију од две, па чак и три пиштаљке. Свака од њих је ручно лепљена, бојена и печена у пећи како би изгледала баш онако како је с почетка замишљено. Оно што је се разликовало код сваку играчку, осим минималних разлика у детаљима, јесте дезен, односно начин на који је она касније осликавана.

Занат се учио од малих ногу

Како се традиционално израда Филимоновских израда поверавала женама, тако је и обучавање нови генерација била њихова обавеза. Девојчице би у свет заната улазиле већ са навршених 7 година, и заједно са својим мамама, бакама и старијим сестрама училе тајне израде играчака.

Средином 19. века Филимоновске играчке су постале толико популарне, да није било породице у Русији која није имала макар једну у својој колекцији. Нажалост, као и већина заната, и овај се у доба револуције сусрео са егзистенцијалног кризом. Мало-помало, занат је нестајао и тек је понека жена одржавала традицију.

Шездесетих година, историчари и познаваоци уметности су Филимоновским играчкама дали другу шансу и кренули у потрагу женама које су занат очувале. Када су "покупили" занат, уметници су, како би традицију сачували заборава, организовали радионице широм Русије, а већ 80-их година је израда играчака доживела своју ренесансу и заједно са неваљашком и бабушком постала симбол те земље