Сваки родитељ је барем једном морао да слаже дете "за његово добро", било да је у питању његов "савршен" наступ на школској представи или истина о Деда Мразу. Ипак, све до недавно, последице ових "белих лажи" нису биле довољно испитане.
Научници са Нанјанг технолошког универзитета у Сингапуру су испитали преко 500 деце, узраста од 11 до 12 година, као и њихове родитеље. Одрасли учесници су морали да користе два типа лажи - једне које имају улогу у васпитању детета, док други тип лажи не би имао озбиљне последице (на пример, говорили би деци да су били сјајни у школској представи, иако то није била истина).
Закључено је да су деца више реаговала на први тип лажи, то јест да би поправила понашање када би им родитељи рекли нешто попут: "Ако не поједеш све са тањира, увек ћеш бити низак!"
Ипак, у исто време, деца која су реаговала на ове лажи су имала већу склоност да лажу своје родитеље. Исто важи и за "беле лажи", али само ако дете открије да су оно што су им родитељи рекли заиста биле лажи.
Дакле, можда није најбоље да лажемо дете ако желимо да се боље понаша, већ да покушамо да будемо искрени на начин на који то може разумети. На пример, уместо да му говоримо да неће нимало порасти ако не поједе вечеру, можемо да кажемо нешто попут: "Ако сада не једеш, бићеш гладан/а, болеће те стомак, бићеш љут/а..."
Што се тиче "белих лажи", ако смо поптуно сигурни да дете неће открити истину, онда можемо да их користимо, посебно ако на овај начин штитимо дете од истине која га може повредити.
"Наши резултати показују да је важно да правимо разлике између врста лажи и улога лажи које говоре родитељи у оквиру будуће социјализације детета. Такође, важно је и да узмемо у обзир перспективу деце и њихових интерпретација лажи које им родитељи преносе," рекли су аутори у журналу "Experimental Child Psycholgy", у коме је студија објављена.