Интернет, мобилни телефони, компјутери, таблети, свет технологије - играње напољу са другарима премешта се у нову призму дигиталног. Све је то постао изазов за родитеље и старатеље, који су бачени у коштац са нечим скоро потпуно непознатим, а у свему томе желе да ураде оно најбоље за сопствено дете.
Баш због тога што су неинформисани, превише уплашени, а некада из жеље да ураде најбоље за своју децу, деси се да погреше приликом васпитавања.
Родитељска љубав је без премца, а баш због тога родитељи некада ни не препознају да због силне љубави занемаре све остало, и тако свом детету "подметну ногу", а да тога нису ни свесни.
"Грешимо, али углавном из најбоље намере. Окружење се брзо мења, што утиче на укупни развој детета, регије мозга се повезују и у том повезивању неурона се одређује у великој мери на који начин ће мозак обрађивати и повезивати податке, како се усмеравају когнитивне способности... тако да ту треба тражити на који начин то приближити родитељима, како их припремити за брже промене окружења и да процене шта је добро, а шта није", објашњава Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма и шеф Катедре за образовне неуронауке на Педагошком факултету у Копру, као и експерт ЕХФ (Европска рукометна федерација) за неуронауке у спорту за "Блиц".
Због чега погрешно васпитавамо децу
"Често чујем одговоре, 'па нису наши родитељи учили ништа о родитељству па је ето са нама све у реду'. Обично одговорим, то су била спорија времена, са мање информација, са спорим променама окружења. Данас је другачије и неуронаучници упозоравају да нешто није у реду, да су нове генерације слабије и моторички и когнитивно. Да би се избегле грешке, морамо да едукујемо родитеље", додаје Рајовић.
Некада су ту биле школице, између две ватре, ћорава бака, трчање напољу, а данас је тога чини се, све мање. Деца су су већ у првим годинама живота изложена паметним уређајима, од телефона, преко таблета, паметних телефона па до лаптопова. Многи кажу, да малишани прво науче да користе телефон, па после проходају и говоре.
"Треба ограничити приступ, а ако је могуће одлагати куповину првог телефона, посебно код деце која су млађа од седам година. Чак ни до једанаесте године не би требало тек тако дозволити приступ новим технологијама, јер брзо се јавља проблем зависности", објашњава Рајовић.
Како додаје, зависност од мобилних телефона и друштвених мрежа многоструко је опаснија него што би то родитељи могли и да помисле.
"Хормони и неуротрансмитери утичу на понашање и доношење одлука. Данас их деца добијају без напора, што формира и њихово понашање и реакције. Уласком у виртуелни свет све се брже дешава, мозак као да трепери и када се дете врати у реалан свет - све је успорено, ништа се не дешава, постаје им досадно. И стимулацију траже у лажном, виртуелном свету. То је реална опасност у коју смо пустили нашу децу. И морам да кажем није проблем да оду у тај виртуелни свет пола сата, сат времена... проблем је што често без родитељске контроле ту проведу по 3-4 сата сваки дан", каже он.
Деца као на покретној траци
На питање да ли су деца данас због друштвених мрежа усамљенија него раније, пре свега јер нема тог дружења као раније, Рајовић каже да је то чињенично стање времена у коме живимо.
"Мање се друже, то је чињеница. Не само због мобилних телефона и видео-игрица. Узмимо само на пример одлазак на тренинг... деца су некад долазила раније, дружила се пре тренинга, па и после. Данас то често изгледа као на покретној траци, родитељи доводе дете на тренинг, пар минута пре почетка, одводе га одмах после тренинга на неку нову активност. Деци не остављамо довољно времена", упозорава он.
Како је рекао, моторички деца су данас слабија, пажња и концентрација постају све већи проблем, контрола емоција је проблематична.
"Учитељи све више упозоравају да у првом разреду то примећују код сваке нове генерације. Нажалост, док не узмемо у обзир промене окружења, и на који начин то ремети формирање мозга - нећемо моћи да зауставимо тај тренд. То се учи на неуронаукама и све је већа потреба да нова медицинска открића примењују у писању програма за вртиће и школе", објашњава Рајовић.
Право време за вртић
Немају дилеме родитељи само о томе када детету дати паметни телефон, већ и око тога када уписати и послати дете у вртић.
"Индивидуално је, нема једногласног мишљења. Моја деца су кренула са годину дана. За двоје је то било рано, за двоје је прошло без проблема. Нисам имао друго решење, али да јесам онда би Ива и Вук кренули са две, а Катарина и Данило са годину дана", каже Рајовић, наводећи сопствени пример.
Он је на личном искуству применио знање које има и васпитавао своју децу, где су она сада, и како се он носи са дигиталним светом који је на дохват руке његовим унуцима.
Према његовим речима, децу данас држимо као мало воде на длану.
"Испуњавају им се жеље, тако и науче, онда то постане образац понашања. Међутим, то тако баш и не функционише, кад мама и тата нису ту. И кад нешто не може фрустрација је висока, а праг толеранције све нижи. Тада се јавља и агресивност, не схватају да постоје неке границе, јер све гледају из угла како су научени. Зато је посао родитеља да направи границу, уз пуно стрпљења и љубави ту дете може да има слободу. Покушаће дете да прекрши правила, али то је део одрастања. Посвећени родитељи, пуни разумевања и љубави, са јасним границама неће правити велике грешке", каже Рајовић.
Рајовић је закључио да је важно да родитељи помогну детету, да га науче да се избори са проблемом, досадом...