Тајне преписке и усмени договори: Зашто су Хрушчов и Кенеди више волели неформалну комуникацију

Никита Хрушчов и Џон Кенеди су се упознали на Бечком самиту, на лето 1961. године. Почетак њиховог односа није уливао поверење: обојица су дуго и поприлично агресивно водили дебате о идеологијама и судбини овог света. Сусрет двојице државника није донео никакав позитиван резултат, већ напротив - односи СССР и САД су само још више ескалирали. Као полседица неуспешне комуникацијие лидера ових велесила, избила је и Берлинска криза 1961. године.

Тајно писмо на 26 страна

И поред неуспеха на Бечком самиту, Хрушчов је одлучио да Џону Кенедију пружи руку пријатељства, не би ли макар мало побољшао односе са супарничком страном. Желећи да избегне званичне канале комуникације и "заобиђе" Белу кућу, он је решио да се обрати директно Кенедију. У тајном писму на чак 26 страна, Хрушчов се присетио њиховог првог сусрета у Бечу, када је амерички лидер нагласио како не жели рат.

Хрушчов је тада Земљу упоредио са Нојевом барком: "Ми немамо другу алтернативу. Или ћемо живети у миру и сарађивати, или ће Барка потонути", поентирао је Хрушчов у писму Кенедију. Америчком председнику се ово поетично поређење Земље са Нојевом барком нарочито допало, па је и сам решио да на писмо совјетском лидеру одговори неформално и пријатељски.

И Кенеди је преписку држао у тајности

Будући да је писмо Хрушчова послато у тајности, мимо званичних канала комуникације, Кенеди је одлучио да га задржи за себе и не информише званичнике да му се совјетски лидер обратио, као и да му је он одговорио. У свом писму Хрушчову, он се сложио да је тесна сарадња зарад очувања мира важнија од сарадње која је била потребна за победу у последњем светском рату. Тиме је показао да су и Бела кућа и Кремљ на истој страни.

За тајну преписку Хрушчова и Кенедија знало је тек пар људи, а како би се она одвијала несметано, а опет, без учешћа америчких званичника, совјетски секретар је у Вашингтон послао свог човека, шпијуна Григорија Бољшакова. Он је био задужен за пренос порука и служио као руске "уши и очи" у Белој кући. Осим са Џоном Кенедијем, Бољшаков се састајао и са Робертом Кенедијем и портпаролом америчког председника, Пјером Селинџером. 

Односи су захладнели због Кенедијевог погрешног потеза

Међутим, политичка идила није дуго потрајала, а погрешан потез Кенедија крајем 1961. године поново је довео свет на ивицу нуклеарне катастрофе. Без очигледног повода, амерички лидер је наложио да се у Турској разместе нуклеарне ракете, које за само 15 минута могу да униште главне индустријске центре у СССР. Мало је рећи да се Хрушчов разочарао у Кенедија - он је ово схватио као директно угрожавање државе и непоштовање епохалних размера. 

Америка није дуго чекала на одговор СССР: већ у августу наредне године Хрушчов је наредио да се на Кубу искрца 40 нуклеарних бојевих глава и 40.000 војника и официра совјетске армије. Схвативши да се ситуација заоштрава, Кенеди је брже боље написао писмо Хрушчову, оптуживши га да је тајним размештањем оружја на Куби проузроковао ескалацију. Међутим, уместо да и овог пута попусти, лидер СССР је инсистирао на томе да су САД покренуле овај конфликт.

Тренутак истине: Хоће ли разум победити, или ће инат пресудити

Генерали у Вашингтону и Москви су већ били спремни на окршај, али су шефови двеју држава ипак инсистирали на проналажењу заједничког језика и мирног решења. Овакав став лидери су имали баш зато што су обојица на својој кожи осетили како изгледа светски рат. Хрушчов је својевремено учествовао у Стаљинградској бици, док је Кенеди још као војник, поручник, ратовао у Тихом океану.

"Ми ценимо мир, можда и више него други народи. Али наш народ неће устукнути ни пред каквим изазовима. Ако провокатори изазову рат, они неће моћи да избегну одговорност и тешке последице које ће им он донети. Али ми смо убеђени да ће победити разум", написао је Хрушчов Џону Кенедију у последњем тајном писму, 28. октобра 1962. године.

Усмени договор за мировни споразум

Ноћ уочи тог 28. октобра, Роберт Кенеди, главни јавни тужилац САД, одржао је састанак "у четири ока" са совјетским амбасадором, Анатолијем Добрињином. Амерички представник понудио је мировни споразум, али уз одређене услове: Хрушчов ће да нареди да се оружје са Кубе повуче, а Кенеди ће се обавезати да у року од 6 месеци демонтира све ракете које је поставио у Турској.

Усмена сагласност је постигнута, али никаквих гаранција за њено извршење није било, будући да се ништа није потписало, ни оверило. Другим речима, обе стране су рачунале на поштење саговоника и човечност. И нису погрешиле! Убрзо је са Кубе уклоњена и последња бојева глава, а само неколико месеци касније Кенеди је повукао ракете из Турске. Мир је наступио тек када су двојица лидера схватила да имају један заједнички циљ, а то је одржавање добрих односа.