Магазин
Откривено за чим људи највише жале на самрти
Aустралијска медицинска сестра Брони Вер провела je неколико година на палијативној нези са пацијентима у последњим недељама њиховог живота. О томе је написала и књигу и открила ствари и ситуације за којима већина људи жали на самртној постељи.
Људи често праве планове, постављају циљеве, размишљају о неким бољим будућим временима. У свакодневној животној трици, свесно или несвесно, доста пажње и енергије посвећујемо на мање битне ствари, ситуације и људе. То можда потврђују записана размишљања људи на самрти који је прибележила медицинска сестра Брони Вер - најчешће су се жалили што живот нису играли по својим правилима и што нису допустили себи да буду срећнији.
Искуства је прво пренела на свом блогу који је привукао доста пажње, да би их касније објавила у књизи The Top Five Regrets of the Dying.
Писала је о визији коју људи стичу на крају свог живота и о томе како бисмо могли да учимо из њихове мудрости. "Када су упитани о било каквом жаљењу или било чему што би урадили другачије, изнова и изнова су се појављивале заједничке теме", каже Вер.
Особе које су биле су биле свесне да умиру, најчешће жалиле за тим:
Што живот нису живеле по свјим правилима
"Ово је било најчешће жаљење. Када људи схвате да је њихов живот скоро готов и јасно се осврну на то, лако је видети колико је снова остало заправо неостварено. Већина људи није остварила ни половину својих снова и морали су да умру знајући да је то због избора које су направили или нису. Здравље доноси слободу коју мало ко схвата, све док га више нема".
Што нису мање радили
"Оваква размишљања су долазила од сваког мушког пацијента којег сам неговала. Недостајало им је гајење деце, као и партнерско друштво. Жене су такође говориле о овом жаљењу, али како је већина била из старије генерације, многе пацијенткиње нису радиле. Мушкарци су се дубоко жалили што су толико свог живота провели у послу".
Изразили су да им је недостајало храбрости
"Људи су потискивали своја осећања да би сачували мир са другима. Били су задовољни осредњим животом и никада нису постали оно што су заиста могли да постану. Многи су развили болести због ове огорчености".
Криво им је што нису остали у контакту са пријатељима
"Многи су постали толико заокупљени својим животима да су годинама запуштали златна пријатељства. Било је много дубоког жаљења због тога што пријатељствима нису посветили време и труд који заслужују. Свима недостају пријатељи када умиру."
Жао им је што нису допустили себи да буду срећнији
"Многи до краја нису схватили да је срећа избор. Остали су заглављени у старим обрасцима и навикама. Такозвана 'удобност' прелила се у њихове емоције, као и физичку активност. Страх од промене натерао их је да се претварају пред другима и пред собом", пише Гардијан.
