Синдром варалице: када се осећамо као преварант
Више од 60 процената успешних и познатих људи пати од такозваног синдрома варалице, а међу њима су и Мишел Обама, Пенелопе Круз и Тејлор Свифт, која је недавно проговорила о томе са чиме се суочавала: "Годинама сам се борила са синдромом варалице који ме је дословно прогонио и говорио да не треба да се бавим музиком јер је то нешто за шта су се људи школовали годинама, а ја не. Али, освестила сам чињеницу да нису сви у овој индустрији са музичким образовањем, и то ми је дало неку врсту утехе".
Нажалост, са појавом друштвених мрежа ова појава постала је још израженија и учесталија него што је била пре пет или десет година. Али, шта радити када осећај да нисмо довољно добри и вредни похвала узме маха и почне да нам ремети живот?
Шта је синдром варалице
Синдром уљеза можемо објаснити као неспособност да своја достигнућа, победе и успехе припишемо сопственим способностима, квалитетима и труду уложеном у пут до остваривања успеха односно циља, или, једноставније речено - овај синдром нас тера да сумњамо у себе и своје могућности.
Први пут се у психологији овај термин појавио 1978. године, када су Сузана Ајмс и Паулина Кленс након периода у коме су посматрале жене, дошле до закључка да већина успешних жена сматрају да су њихове способности прецењене, а оне недовољно компетентне. И све је водило ка томе да је свака од њих била убеђена да не заслужује високу позицију на којој се налази.
Зашто се овај синдром јавља и који су "симптоми"
Постоје две теорије како се овај синдром развија. Прва - да се он најчешће јавља код људи који су као деца били идеализовани од стране родитеља или чланова породице, и у свему увек били најбољи, најпаметнији, најуспешнији... Друга теорија везана је непрестана упоређивања од стране родитеља у периоду детињства и одрастања - у одраслом добу тај осећај само постаје јачи, а упоређивање уместо да мотивише има потпуно супротан ефекат, снижавање самопоуздања до самог минимума.
Основне симптоме овог синдрома лако је идентификовати, а огледају се у идеализацији туђих успеха и достигнућа, омаловажавању сопственог труда, знања и способности, страху од започињања нечег новог, као и страху од личног неуспеха, претераном перфекционизму, као и емотивном прихватању критика и неадекватном прихватању комплимената и похвала.
Ипак, постоје начини како "обуздати" синдром уљеза:
- Саставите списак свих ваших квалитета, достигнућа и успеха - запишите све на шта сте поносни, све што се постигли у протеклом периоду својим радом и залагањем, и најважније од свега: будите реални
- Направите пресек - ви сада и ви пре годину дана или две. Оваква врста упоређивања далеко је боља од упоређивања са другима, а ваше самопоуздање се неће наћи "на удару"
- Уколико постоји могућност, потражите повратну информацију - попричајте са пријатељима, члановима породице или колегама о томе шта је оно у чему сте добри: друга перспектива даће вам много бољи увид у стварно стање, а могуће је да ће навести нешто чега ни сами нисте свесни
Прихватите неуспех као саставни део сваког подухвата, било да је у питању нови вид спорта у коме сте пожелели да се опробате, нова веза која није успела или интервју за посао после кога нисте прошли у следећи круг.
