Синдром варалице: када се осећамо као преварант

Знате онај ужасан осећај који вам тихо шапуће да не припадате тамо где сте, да ће људи сваког тренутка открити да не знате да радите и схватити да сте преварант? Можда су сва ваша достигнућа до сада била чиста срећа, а не резултат ваших вештина и напорног рада? Овај осећај се зове "синдром варалице" (imposter syndrome) и много више људи се бори са њим него што жели да призна.

Више од 60 процената успешних и познатих људи пати од такозваног синдрома варалице, а међу њима су и Мишел Обама, Пенелопе Круз и Тејлор Свифт, која је недавно проговорила о томе са чиме се суочавала: "Годинама сам се борила са синдромом варалице који ме је дословно прогонио и говорио да не треба да се бавим музиком јер је то нешто за шта су се људи школовали годинама, а ја не. Али, освестила сам чињеницу да нису сви у овој индустрији са музичким образовањем, и то ми је дало неку врсту утехе".

Нажалост, са појавом друштвених мрежа ова појава постала је још израженија и учесталија него што је била пре пет или десет година. Али, шта радити када осећај да нисмо довољно добри и вредни похвала узме маха и почне да нам ремети живот?

Шта је синдром варалице

Синдром уљеза можемо објаснити као неспособност да своја достигнућа, победе и успехе припишемо сопственим способностима, квалитетима и труду уложеном у пут до остваривања успеха односно циља, или, једноставније речено - овај синдром нас тера да сумњамо у себе и своје могућности.

Први пут се у психологији овај термин појавио 1978. године, када су Сузана Ајмс и Паулина Кленс након периода у коме су посматрале жене, дошле до закључка да већина успешних жена сматрају да су њихове способности прецењене, а оне недовољно компетентне. И све је водило ка томе да је свака од њих била убеђена да не заслужује високу позицију на којој се налази.

Зашто се овај синдром јавља и који су "симптоми"

Постоје две теорије како се овај синдром развија. Прва - да се он најчешће јавља код људи који су као деца били идеализовани од стране родитеља или чланова породице, и у свему увек били најбољи, најпаметнији, најуспешнији... Друга теорија везана је непрестана упоређивања од стране родитеља у периоду детињства и одрастања - у одраслом добу тај осећај само постаје јачи, а упоређивање уместо да мотивише има потпуно супротан ефекат, снижавање самопоуздања до самог минимума.

Основне симптоме овог синдрома лако је идентификовати, а огледају се у идеализацији туђих успеха и достигнућа, омаловажавању сопственог труда, знања и способности, страху од започињања нечег новог, као и страху од личног неуспеха, претераном перфекционизму, као и емотивном прихватању критика и неадекватном прихватању комплимената и похвала.

Ипак, постоје начини како "обуздати" синдром уљеза:

Прихватите неуспех као саставни део сваког подухвата, било да је у питању нови вид спорта у коме сте пожелели да се опробате, нова веза која није успела или интервју за посао после кога нисте прошли у следећи круг.