Ова појава манифестује се кроз осећај непријатности због одређеног звука, а у појединим случајевима непријатан осећај и иритација могу прерасти и у прави правцати напад панике, па тако особе са мизофонијом често избегавају и места у којима потенцијално могу чути одређени звук који ће испровоцирати њихову реакцију. Са временом, они чак почињу и да чују и оно што се не чује, па када, на пример, виде некога ко жваће, то у њима изазива нелагоду јер их асоцира на звук жвакања.
Звуци који најчешће сметају онима са мизофонијом су уобичајени звуци из околине - дисање, мљацкање, пуцкетање прстима, куцкање ноктима, гласно жвакање, а дешава се да и мање учестали звуци попут звука брисача на ветробранском стаклу, звук удараца капљица о прозор или звук рада мотора могу да изазову нервозу и иритацију.
Не постоје научна истраживања која су дефинисала јасне узрочнике настанка мизофоније, али постоји низ експеримената који су дали делимично резумевање настанка ове појаве. Холандски научници су подељени - једни настанак мизофоније повезују са преосетљивошћу нервног система (а не уха) на звуке, други, који су своја истраживања засновала на стандардизованим психијатријским анкетама, класификују мизофонију као лакши облик психичког поремећаја.
По резултатима њихових истраживања, за мизофонију су карактеристични: константно ишчекивање звука који тера на реакцију, намерно избегавање ситуација или места у којима се тај звук може чути, оосећај гнева, па чак и губитка контроле над собом, када се одређени звук чује, а непријатност коју изазива звук онемогућава нормално функционисање. Ипак, ово стање може се лечити, а препоручује се мултидисциплинарни приступ који обухвата когнитивно – бихејвиоралну и медикаментозну терапију, хипнотерапију и коупинг (суочавање) и управљање стресом.
Ова појава још увек није довољно истражена, иако су је први пут неуробиолози Павел и Маргарет Јастребоф споменули још 2001. године. За сада, мизофонија није класификована као поремећај, иако је 2013. године група научника Универзитета у Амстердаму покушала да докаже да овај проблем ни један постојећи поремећај са којим има неких сличности, не може у потпуности дефинисати.