За чишћење иза себе, у Јапану се не добија аплауз
Провела сам две школске године у интернату, који се налазио у Ишикава префектури, на острву Хоншу. Правила су ту веома строга, чак и за јапанске стандарде. Међутим, моје интересовање за њихову кулутуру било је јаче од тога и одлучила сам да један део средње школе проведем живећи у Јапану. Да из прве руке осетим на који начин се разликују од остатка света по начину размишљања. Вирални клип чишћења стадиона ме је подсетио на свакодневна правила којих смо се држали када је било у питању поштовање животног простора.
Режим је заиста био војнички – свако јутро и вече, седам дана недељно, будило нас је гласно звоно, знак да је време за постројавање у ходнику. Након прозивања, креће следећи важан део рутине, а то је сређивање соба. Неколико нас би било задужено за чишћење заједничког тоалета. Остали су били одговорни за ходник. Након десетак минута спремања целог спрата, ученици виших разреда су прегледали одрађени посао. Ако није било задовољавајуће, цео процес би се понављао.
Осим домова у којима смо живели, исту одговорност смо имали у остатку кампуса. Учионице, свлачионце или просторије за ваннаставне активности су имале редаре који су се смењивали недељно. Након обавезног чишћења, професори би прегледали посао. Чак и када није било провере, никоме није пало напамет да избегне ову обавезу. Понекада би долазило неколико људи који би дезинфиковали тоалете у свим зградама, али то је било све од ''помоћи'' коју смо имали.
Поред свакодневног чишћења кампуса, једно вече у месецу би се издвојило за ''велико спремање''. Сви су били укључени, од прве године до дежурних професора. Бира се тим за собе, ходнике, прозоре, купаонице... На крају, наравно, долази провера.
У почетку сам мислила да је сулудо, ипак је ово био строг интернат, немогуће да је свуда у земљи тако - док нисам први пут изашла из интерната. Били смо прилично изоловани, на врху планине, па сам очекивала мало опуштенији став када коначно ''уђемо у цивилзацију''.
Када сам видела да сваки ћошак, сваке улице изгледа као филмска сценографија, схватила сам да мој интернат није био посебан. Није важно да ли је у питању Токио, или мала варош међу планинама – улице су биле чисте. Наравно, као и у сваком граду, постоје оронуле фасаде или запуштенији локали, али смеће се није могло видети нигде.
Сваки отпад се чува у џепу, торби, док се не одложи у посебан одељак, како би био спреман за рециклажу. Пикавци не постоје, нигде, сем у кантама које се налазе на местима намењеним пушачима.
Ово звучи скоро као идеална и далека планета, којој никада нећемо бити близу. И јесте. Увек се понављају питања "Како они то могу? Где су научили? Одакле им толика дисциплина"?, као да је у питању олимпијски спорт. Схватила сам да то није никаква дисциплина, нити такмичење за титулу највећег чистунца. То је, врло једноставно, навика. Навика која се учи од вртића до универзитета, у домовима, на јавним местима. Јапанци, иако их многи виде као скромне људе, заправо верују да је утисак који остављају споља веома важан, никако не дозвољавају пропусте пред другима.
Ако је мој простор неуредан, то значи да сам и ја неуредан, неуглађен, нецивилизован. Ако ја не подносим неуредан јавни тоалет, зашто бих га таквог оставио за следећег? Навика није у самом чишћењу, већ у поштовању простора који користимо не само ми, већ и други. Сви смо у истој кући, згради, граду – зашто би се живот компликовао или природа уништавала остављањем нереда? Осим навике, постоји и духовни значај чистог простора. Због овога је ''зен'' соба увек беспрекорно чиста и огранизована.
Признајем да сам осетила невероватну нелагоду када сам се вратила у Србију и видела колико заправо има људи који опуштено бацају отпатке, свуда. Као да живимо с уверењем да ће се увек неко други постарати за наш неред, за нас, буквално или фигуративно, свеједно. Јапанци нас могу научити не само чишћењу из пристојности, већ преузимању одговорности за своје поступке.
Веровали или не, било је дана када сам уживала у чишћењу. У тој акцији осетило се заједништво и међусобно поштовање, а то је управо оно што постаје ''навика'', без очекивања награде или, у овом случају, похвале на друштвеним мрежама.
