У времену у коме смо преплављени садржајем, информацијама или туђим реакцијама (поготово на друштвеним мрежама), применити античка размишљања о дисциплини и унутрашњем миру може да делује тешко. Знајући да ћемо ми бити у реду након било којег изазова није начин размишљања који се може изградити преко ноћи, али стоицизам објашњава овакву врсту менталне снаге на веома једноставан начин:
Ако ситуацију не могу да променим, зашто се нервирам? Ако могу је да променим, зашто се нервирам?
Стоицизам је настао у античкој Грчкој и људи су наставили да га примењују хиљадама година касније. Човекова потреба за проналажењем унутрашњег мира је родила облик филозофије који нас учи да једнако поштујемо логично размишљање, али и своја осећања. Као и свако древно учење, стоицизам има више верзија, објашњења и учитеља док се није одредило уже значење ове филозофије данас.
Многи сматрају да је ''стоички'' тип особе неко ко је хладан, озбиљан и да потискује све емоције, позитивне или негативне. Међутим, ово је изузетно површна перспектива, јер стоицизам нас учи да уживамо у свету око нас, али и да се емотивно заштитимо када је то потребно.
Историчари су поделили развој стоицизма у три епохе, али највише се зна о последњој, у којој су главни представници били филозофи Сенека и Епиктет, као и римски цар Марко Аурелије. Грчки филозоф Плато је издвојио четири главне ставке по којима можемо да се водимо и данас: мудрост, храброст, правда, умереност.
Звучи лепо, али како можемо применити ове филозофске концепте у реалном животу?
Мудрост
За почетак, важно је знати да је једна од главних вежби стоицизма препуштање, али и преузимање контроле. Ствари које не можемо да контролишемо у нашим животима нису вредне бурне реакције. Ово подразумева контролисање других људи или великих животних догађаја који утичу на нас, а не можемо да их променимо.
Исто тако, када смо у ситуацији коју можемо да преусмеримо на добро, то значи да решење постоји и да нервирање и премишљање није потребно. Из овога настаје позната ''стоичка'' равнодушност, али не због мањка емоција, већ због чувања унутрашњег мира. Поглед на живот постаје изузетно рационалан, а циљ је духовни спокој и равнотежа између разумa и емоција.
Храброст
Иако нисмо римски цар који се спрема за велику битку, храброст нам је потреба и за много ''мање'' подухвате. Стоицизам вреднује реалан поглед на свет. Храброст, у овом случају, не значи да се увек осећамо моћно и самоуверено, већ да настављамо да се боримо и када сумњамо у себе. Страхови и устручавање могу бити ствар на којој се ради, а када су ирационални, храброст наступа и помаже нам да прођемо кроз тешке тренутке.
Правда
Стоицизам описује важност правде и једнакости људи. Онај ко је заиста постигао унутрашњи мир нема потребу да друге омаложава или повређује. Према овој филозофији, борити се за своја и туђа права је једна од наших људских обавеза. Такође, важно је имати свест да се многи неће слагати са нашин личним принципима или моралима. Једино што можемо (јер не контролишемо друге) је да будемо задовољни сопственом применом тих принципа у нашем животу. Најважније је да знамо да смо урадили све што је у нашој моћи и да смо испоштовали наша унутрашња правила.
Умереност
Вежбе можете почети и од свакодневних ситуација. На пример, када смо затечени у гужви у саобраћају, долази до нестрпљења и нервирања које се одмах прошири око нас, стварајући целокупну нервозу и нелагоду. Додатно нервирање никада није убрзало дугачку колону аутомобила. Стварамо унутрашњи проблем који није ни постојао, поврх овог који је испред нас, у реалном свету. Када дамо себи неколико секунди размишљања, пре него што дозволимо да емоције потпуно преовладају, можемо лакше филтрирати које ситуације су вредне реакције, а које не.
Живети стоички није само једна од многих античких филозофија на коју се повремено осврћемо, већ је то животни стил који из корена мења нашу перцепцију о себи, али и о свету око нас. Жеља за личним развојем и успостављање приоритета нас усмеравају ка правом значењу модерног стоицизма.