Магазин
Како се Срби чувају у туђини: Посетио сам СПЦ у Аугзбургу – "Имамо и школу, само не фудбалски клуб"
Српска дијаспора жељна је додира са отаџбином. То смо имали прилике да видимо по доласку фудбалске репрезентације у Аугзбург и њиховој утакмици у Минхену. Али на које начине овдашња српска заједница покушава да сачува оно што је разликује од других? Отишао сам да сазнам тамо где се не окупљају само Срби, већ и други православни народи
Од репортера РТ Балкан Небојше Марковића на Европском првенству у Немачкој.
Када је репрезентација Србије пре неколико седмица стигла у Аугзбург, огроман број наших људи из овог баварског града стигао је да поздрави своје сународнике. На првом тренингу "орлова" су направили фешту, а када је Пиксијева екипа у четвртак заиграла у Минхену, на "Алијанц арени" било је око 30.000 Срба, из свих крајева света.
Српска дијаспора жељна је додира са отаџбином. Током боравка у Немачкој, то сам могао да видим на сваком кораку. И на једном посебном, светом месту – у Српској правослвној цркви у Аугзбургу.
Недалеко од центра града, у крају који се зове Оберхаузен, налази се црква посвећена светима Стефану и Јелени Штиљановић. Током кратког хода од трамвајске станице, очекивао сам да видим цркву карактеристичног изгледа за наше поднебље.
Ипак, радило се о једноставној грађевини светложуте боје, са крстом на зиду са улазне стране.
"Наша црква није уобичајеног стила када поредимо са црквама у нашим крајевима", говори ми отац Ненад Живковић, који је овдашњи парох од септембра 2019. године.
"Ову грађевину смо 2001. године откупили од Протестантске цркве, зато је тако необична. Видите да овде у приземљу имамо само просторије, а црква је заправо горе, на спрату", објашњава отац Ненад.
У Аугзбургу, кажу ми, има око шест до седам хиљада Срба. Они које сам срео, кажу да им добро иде и да "гурају".
Последњих година је српска емиграција нарасла, а једна жена, која се овде доселила још 1987. године, истиче да је око трећина верника у овој цркви из Македоније.
"И њих има све више, можда за неколико година буде однос пола-пола."
Срби у Аугзбургу и околини покушавају да сачувају своје обичаје и вредности. По доласку, на Задушнице, испред цркве затичем наше људе за трпезом. А на столу што предјела, што испечених пита, што домаћих колача. Као да нисам ни одлазио из Србије.
Жељко, један од људи који помаже у цркви, одмах ме нуди чашицом ракије – "да наздравимо, ред је" – док отац Ненад наставља причу о Србима у овим крајевима Баварске.
"Трудимо се да останемо на окупу. Имамо културно-уметничка друштва 'Дрина' и 'Свети Сава', а суботом ујутру за нашу децу имамо школу српског језика, која је део баварског система школства и коју финансира српско министарство. Чак имамо и приватно организовану школу за предшколце, где са њима правимо радионице српског језика, културе и традиције."
Ипак, далеко од српских крајева, није лако одржати везу са коренима.
Један старији господин из Бањалуке признаје грешку да са својом децом није довољно говорио српски језик, док чујем и да има доста оних који су овде рођени, а никада нису научили ћирилицу.
Време је да се попнем горе да посетим цркву.
Већ на степеништу морам да застанем због велике слике "Сеобе Срба", која стоји у средишту зида, окружена бројним иконама. А на спрату, још један необичан детаљ.
"Видите да код нас постоје клупе, што није обичај у православним црквама. То је тако остало од претходне цркве и требало би да то све преуредимо када будемо мењали под. То је у плану, али захтева велико планирање и финансијске издатке", каже отац Ненад.
То није лако, јер основни приход цркве јесу добровољни приходи парохијана. За јесен ће се овде сви они окупити, са бројним својим гостима, пошто ће парохија СПЦ у Аугзбургу славити 30. годишњицу.
"Парохија је овде од '94, а првог пароха смо добили '95", говори ми Жељко док из цркве расклања један монтажни сто. "Погледај тај иконостас, стварно је прелеп дуборез", додаје.
На овом месту свој мир не траже само хиљаде Срба.
Ту су и бројни Македонци који се ангажују у овој заједници, један Грузин, немачке православне породице, а повремено наврати и понеки Рус. Што је помало необично јер и Руси имају своју православну цркву у Аугзбургу.
Али, у разговору са људима из разних крајева – од Републике Српске до Врања – чујем и да им нешто још фали. Отац Ненад то сумира.
"Требало би да будемо боље организовани као заједница. Рецимо, ми немамо српски фудбалски клуб као што друге заједнице имају. А то је штета."
Ништа без фудбала, изгледа. Али и то се може кад се Срби сложе.
