У древној Русији је поглед на свет био потпуно другачији од данашњег, заснован на мистичним појавама и сујеверју. Измишљене приче преносиле су се са колена на колено када би се бабе окупљале са својим унучићима у касним вечерњим сатима, а готово да није постојало детета које није веровало у постојање "оних" сила - вештице, зле духове, чудовишта која живе у блату и вребају своје жртве и слично. Ово се одражавало и на свакодневни живот и навике становника.
Руси су своје име чували "као очи у глави" и за то су имали добар разлог
У оваквом свету где се реалност уско преплитала са митовима и сујеверјима, људи су своје тајне чували "као очи у глави", а једна од најважнијих била је то како се они заправо зову, односно које им је име дато по рођењу. Разлог за то било је веровање у магију речи. Да појаснимо: стари Руси су веровали да име није само обичан збир слова, већ да је оно кључ ка нечијој души. Уколико би се оно сазнало, људска душа би постајала рањива, а значи - свако би могао да јој нанесе зло, па чак и учини да особа умре.
Име је судбина
Осим тога, Руси су веровали и да име у великој мери може да утиче на судбину, односно да је "скроји", као и да људи који се исто зову могу имати сличности у погледу ње. Зато се, рецимо, уколико би у породици неко недавно преминуо, новорођеним бебама никада није давало име које је носио покојник - веровало се да би тако дете "наследило" трагичну судбину и преминуло од исте болести. Касније, са доласком хришћанства, давање имена деци попримило је нови облик, те су се имена често давала и по свецима, са циљем да их он штити.
Уместо имена Руси су користили нешто друго
Како не би свакоме откривали како се заиста зову и тиме потенцијално привлачили негативну енергију (или у одређеним слјучајевима пажњу), Руси су у стара времена користили надимке или очество - средње име добијено по оцу (Иванов син, Николајева ћерка и слично). Оваква тактика служила је као својеврсни "штит" који би Русе чувао од урока и црне магије.