Српска православна црква и верници данас прослављају Ивањдан, празник рођења светог Јована Крститеља, један од три велика празника посвећена светитељу за чије се име везује крштење Исуса Христа на реци Јордану и почетак хришћанске проповеди.
Рођење светог Јована је једно од три велика рођења (рождества) које слави СПЦ, поред Божића празника Рођења Исуса Христа и Мале госпојине, празника Рођења Пресвете Богородице.
Свети Јован је рођен шест месеци пре Исуса Христа па се у православној цркви на Ивањдан, поред сусрета Богородице и Јелисавете, мајке Јована Крститеља, помиње и потоње рођење Исусово.
Према Јеванђељу по Луки, Богородица је после Благовести посетила своју блиску рођаку Јелисавету и саопштила јој да ће родити сина.
У Јеванђељу је записано такође да је рођењем Јовановим испуњено пророчанство анђела о дару Божјем Захарију и Јелисавети који су у дубокој старости добили потомство.
Наиме, шест месеца пре свог јављања у Назарету Богородици, првосвештенику Захарији у Јерусалимски храм се јавио анђео Гаврило. Пре него што је објавио чудесно зачеће Богородице, анђео је објавио старици Јелисавети, жени Захаријиној, да ће родити сина.
Захарија није одмах поверовао речи анђела Гаврила и остао је нем све до осмога дана по рођењу детета, тада је при обрезивању и давању имена Захарије на дашчицу написао име Јован и проговорио.
Црквене књиге бележе да је Јован био право чудо од самог рођења. Осми дан по рођењу сродници и пријатељи су дошли да обрежу дете и да му надену име. Захарија, отац дететов, постао је нем када је сазнао да ће му жена родити сина, па је написао на једној дасци име – Јован и тог тренутка вратила му се способност говора.
Цар Ирод, који је владао у то време, када је сазнао да се родио пророк Свети Јован, наредио је да се побију сва новорођена деца у Витлејему, али мајка Јелисавета је успела са својим сином да побегне у пустињу.
Међутим, после неког времена је умрла, а мали Јован је остао сам у пустињи. Тамо је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.
Свети Јован, савременик и рођак Исуса Христа и трећи по достојанству у хришћанској црквеној јерархији, веома је поштован као пример чврсте воље, одважности и правичности.
Обичај братимљења
Ивањдан је честа слава православних хришћанских породица у Србији а за празник су везани и многобројни народни обичаји.
У народу постоји обичај братимљења "по Богу и светом Јовану".
Ивањдан се може назвати и девојачким празником, јер је читав низ ритуала поверен девојкама.
На Ивањдан се бере лековито биље, а практикује се и леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци.
Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.
У виноградима се ништа не ради. Три дана пре и три дана после Ивањдана се не улази у виноград, а верује се да баш тад највише напредује, јер га чува Свети Јован.
Познат је и обичај паљења иванданских ватри, које су летњи пандан паљењу Бадњака. Вече пред Ивандан палиле су се лиле и обносиле око кућа, зграда, њива, торова, па чак и око читавог села, чиме се стварао магијски ватрени круг у који не могу да продру зле силе.